Родитељи су ми дали неку мизерију да преживим месец. Али није било теоретске шансе. Све колеге су ме напале – први међу нама се жени, хајде, као да је битно да ли ћеш и колико ћеш дати
Данима се у Србији причало о младенцима који су добили празне коверте на свадби, а баш с тим у вези, редакцији портала Телеграф јавила се Милена С. (27), из Београда, која је желела да са свима подели, како каже, своју муку. Наиме, Милена је једном предала празну коверту и ово је њена исповест. Преносимо је у целости:
“Кад сам уписала факултет и из Ваљева дошла у Београд, моје су се новчане могућности преполовиле. Па тако, сваки рођендан другарице или другара сам унапред планирала јер док платим рачуне за стан, док одем кући код мојих, сав џепарац ми се истопи. А онда је колега с факса рекао да се жени.
Пробала сам да се извучем да не идем, јер су непосредно пре тога умрли бака и дека, имала сам много да учим, моји су били без динара. Сестра је исто уписала факултет, једноставно, катастрофа!
Родитељи су ми дали неку мизерију да преживим месец. Али није било теоретске шансе. Све колеге су ме напале – први међу нама се жени, хајде, као да је битно да ли ћеш и колико ћеш дати.
Наравно, не могу да тражим позајмцу, јер ко зна када ћу да вратим, а и срамота ме. А с друге стране, да кукам мојима да ми дају паре за свадбу колеге је било ван памети – јер ни они нису имали, а то им је био луксуз – “СНАЂИ СЕ”.
Једна колегиница ми је понудила да ми позајми новац. Испрва нисам хтела да узмем, а онда сам схватила да је јадно да идем празних руку.
Мислим, било ми је глупо.
Мада се ја прва не бих љутила да ми неко дође без поклона – на своју свадбу планирам да зовем само оне које волим, други нек се слободно љуте. И тако ја њој кажем – ок, ти понеси паре, па кад се нађемо, ставићу у коверту.
И да се разумемо – ја стварно нисам имала довољно новца да дам. Не само за њих, већ ни да се обучем. Позајмила сам од рођаке хаљину кад су ме коначно убедили да идемо сви заједно.
И тако сам, у почетку скрушена, отишла на свадбу да се колега не би увредио.
И седнемо ми у аутомобил. И сад… ја шапнем, да други не чују, тој другарици за паре. И она пребледи – заборавила је да понесе. Ту креће хаос, мене срамота, али ћутим, знојим се… И ја јој кажем, јер видим да јој је криво – “Не брини, имам паре. Све ок”.
Кад је почело честитање, предам ја њима празну коверту. Али с честитком. А празну.
На свадби је било супер, било ми је мало непријатно, али сам обећала себи да ћу им кад-тад, јер их много волим и желим да им учиним, дати прави, леп поклон. И кад се све завршило, тај колега с факса је рекао како сам написала дивну посвету.
Али, од тада се све слабије дружимо, а у последњих годину дана се ниједном нисмо чули.
Да ли је требало да одем празних руку? Не знам. Сад је готово. Знам само да једном кад нисам отишла на свадбу, другарица се смртно наљутила, па се више не дружимо.
А ево, и кад се оде, исти проблем испадне”
Да ли бисте се ви наљутили на ову девојку кад бисте знали због чега је морала да пошаље празну коверту?
Извор:Телеграф.рс
