Ова прича описује само један од многих случајева немаштине у нашем региону, али и враћа веру да племенити људи још увек постоје.
Ово је само још једну у низу прича о беди од које застаје кнедла у грлу, која кружи интернетом. Овога пута, у питању је један дека, а ми вам причу преносимо у целости.
„Одем јуче у продавницу. Испред мене, неки старац од преко 80 година. Два парадајза, тиквица, кило брашна, кило шећера и понека ситница. Ништа луксузно, ништа превише вредно или само за сладокусце. Старац изврне новчаник, са свега пар металних новчића. Kасирка преброји и дође на једва 120 динара. Није довољно. Пита старца да ли да нешто остави са стране, док он донесе остатак новца, или да одбије нешто са рачуна .Он јој каже да не оставља ништа, јер он и баба ионако више немају новца код куће, него нека скине нешто. Одгурнуо је руком, несигурно, она два парадајза и тиквицу и пита шта још од својих скромних потреба да остави.
Ја дајем касирки новац да платим његов рачун и кажем да врати господину у кесу његове намирнице. Старац још пребира по џеповима, у нади да ће наћи неки загубљени новчић. Враћа поглед и каже: ‘Немам стварно ништа више у џепу, узмите нешто од тога што сам хтео да купим’.Kасирка му каже да сам ја додао онолико колико је недостајало. Старац ме погледа, збуњено, а онда обори поглед и каже: ‘А шта ја сад да радим?’
„Ништа, узмите Ваше ствари и идите кући, све је у реду“, одговорим му.
„Али, мени се ово није никада десило. Стварно не знам шта да радим?“, каже он и гледа збуњено у касирку.
„Па ето, има још добрих људи“, узврати му касирка, а и она обара поглед.
„Дајте ми макар Ваш број телефона и адресу, па ћу Вам донијети 100 динара, кад будем имао“, каже деда.
„Таман посла, све сте Ви то одрадили и зарадили још пре много година“, покушавам да уз осмех разбијем његову муку.
„Али мени се стварно ово није никада десило, да ми неко толико помогне…“ каже старац и почиње да се тресе и плаче у својој беди, као да сам му дао грумен злата, а не згужвану новчаницу.
Kасирка му пакује остатак ствари у кесе, а и њој је тешко. Она ради вероватно за неку беду и зна сигурно и сама шта значи немати.
„Дођите макар на кафу, ја морам да Вам се одужим“, јеца старац.
„Не морате Ви ништа, осим да се смирите и одете кући, спремите ручак и одмарате“, покушавам да га уз осмех некако смирим.
Пружа ми руку:
„Kако се Ви зовете?“, упита ме деда.
„Зоран“, одговарам.
„Ја сам Дејан и памтићу Вас док сам жив“.
Фото: Pixabay.com
Извор: Beograd.in
