Иван Крастев, председник Центра за либералне стратегије у Софији и сарадник Института за хуманистичке науке у Бечу пише за Фајненшел Тајмс о ситуацији на Балкану и утицају Брисела, Москве и Анкаре у ери незаинтересованог Вашингтона
Винстон Черчил је једном приликом рекао да Балкан ствара више историје него што може да поднесе. Али да ли је производи више него што Европа може да поднесе?
На Балкану је 1990их европски постхладноратовски безбедносни поредак. Крвави распад Југославије убедио је тадашњег председника САД Била Клинтона да настави са НАТО експанзијом на исток. Страх од успона национализма убедио је европске лидере да наставе са ширењем ЕУ, пише британски Фајненшел Тајмс.
Данас, све је вероватније да ће управо на Балкану постхладноратовска расподела Европе бити највише на проби.
То није изненађујуће, због чега је регион био на агенди прошлонедељног ЕУ самита. Али док је реакција ЕУ правовремена, она је такође слаба. Објава да су врата још увек отворена за земље региона неће допринети много. Као што се у шали каже, на Балкану разлика између оптимисте и песимисте поводом ЕУ интеграција је у томе што оптимиста верује да ће Турска постати чланица током албанског председавања, док песимиста очекује да ће Албанија ући током турског председавања Унијом. Многи Срби, Албанци, Македонци и Бошњаци су скептични не само око будућности својих земаља у ЕУ, већ и око будућности саме ЕУ, пише британски лист.
На Балкану 21. век опасно почиње да личи на 19. – с једном важном разликом. У 19. веку Русија и Турска су били ривали у борби за регионални утицај, док су Немачка, Аустроугарска и Британија довитљиво претварале руско-турске размирице у своју економску и политичку корист. Данас, Русија и Турска су уједињене у напорима да умање утицај ЕУ на Балкану.
Москва и Анкара активно политизују етничке и религијске тензије на Балкану. Руско и турско политичко, економско и обавештајно присуство у региону није ограничено само на бившу Југославију и Албанију, већ сеже такође до Грчке и Бугарске.
Јавно мњење такоже нагиње у працу који би требало да забрине Запад. Према резултатима анкете Галуп Интернатионала, на питање којој војној сили би се требало приклонити у случају конфликта, већина Срба, Грка, Турака и Бугара одговорила је Русија, упркос томе што су све земље осим Србије чланице НАТО, чланице ЕУ или томе теже.
Ситуацију на терену дефинише стагнација у економији с високом незапосленошћу и либералним режимима које воде политички лидери који би пре напустили Европу него предали власт. Расположење јавности, у међувремену, експлозивна је комбинаија фрустрације, збуњености и очаја. Велики егзодус људи из региона током последње две деценије оставио је друштво без критичне масе која покреће промену. Уз недавну избегличку кризу и демографске страхове које је створио, изазвао је преовлађујући осећај безнађа и песимизма.
Нерешена политичка криза у Македонији, пропали покушај пуча у Црној Гори, активна дискусија о референдуму о независности Републике Српске, сугеришу како може изгледати будућност региона.
ЕУ је примарни трговински партнер и већина жели да оде у Немачку или Италију, пре него у Москву или Анкару. Али то неће бити довољно да регион остане у ЕУ сфери утицаја. Нити територијални интегритет Босне Македоње, нити затезање у српско-косовским односима не треба узимати здраво за готово.
Нова стварност на Балкану је да Европљани не могу да се ослоне на САД за помоћ у обезбеђувању мира и стабилности у региону. Балкан никада неће бити приоритет за Доналда Трампа и његова администрација неће бити вољна да брани муслимане у регуину, што је улога коју су САД играле 1990их.
Мањак интересовања Вашингтона делимично објашњава зашто ће на Балкану, пре него у Балтичким државама, Москва бити више у искушењу да тестира рањивост НАТО. Ту турски председник Реџеп Тајип Ердоган може имати највише успеха у почитавању лекција Европљанима.
Наивно је, према томе, за ЕУ да верује да може да поврати утицај на Балкану обичним понављањем о посвећености интеграцијама или упумпавањем још мало новца у регион.
ЕУ мора да буде спремна да учини Балкан геополитичким приоритетом и да обликује политички конфликт тамо као да се ради о борби за или против Европе. Ако не учини тако, њен утицај ће ускоро избледети
Извор: Newsweek.rs
