Прошло је пуних четрнаест година од атентата на бившег српског премијера. Западне обавештајне службе имале улогу у атентату, али и дешавањима која су уследила одмах после 5. октобра 2000.
Среда, 12. март 2003. године. Изузетно топао и сунчан дан за то доба године. Службени Бе-еМ-Ве, у коме се налази премијер Зоран Ђинђић, улази у двориште зграде Владе Србије из Немањине улице. Велики сат на прочељу Железничке станице показује да је 12 сати и 45 минута. Премијер који седи на задњем седишту иза возача отежано покушава да изађе уз помоћ штаке јер му је нога у гипсу. Чују се пуцњи…
Четрдесет и пет минута касније, у 13 и 30, констатована је клиничка смрт председника Владе Србије Зорана Ђинђића. Уобичајно речено, остало је историја. Aли каква? Покушајмо да се присетимо редоследа бар неких догађања…
Ђинђић је био већ две и по године премијер. Уз много мука покушавао је да Србију, како је често говорио, изведе на брзу траку за претицање. Уверен је био да само брзе реформе могу да нас спасу. Девет месеци пре атентата, са много ентузијазма одлази за Aмерику. Враћа се дубоко разочаран.
– Мислио сам да им је стало да дође до промене власти у Србији, а сада видим да они само руше Србију, свуда и на свим нивоима – рећи ће најближим сарадницима по повратку у Београд.
Његово разочарање се могло осетити и у његовим јавним наступима:
„Реаговао сам и упозорио да ће Београд – ако нам се буду отимали Косово и Метохија у име етничког права Aлбанаца и принципа самоопредељења, са игнорисањем граница и суверенитета СРЈ и Србије – тражити нови Дејтон. Зато што се већ најављује да ће наша јужна покрајина у европске интеграционе процесе бити укључена одвојено од Србије, паралелно с њом, фактички као независна територија…“
Пажљиви и добронамерни аналитичари су констатовали да је Западу Ђинђић постао неупотребљив. Није било листа који није на, више или мање непосредан начин, писао о Ђинђићевом „враћању на Милошевићев пут“ и Ђинђићевом игрању на „националистичку карту“. Наступом у једном немачком недељнику и у разговору за „Вечерње новости“ покојни премијер је, како изгледа, потписао своју смртну пресуду.
Прву пукотину у званичну и судску верзију организатора и извршиоца атентата прави Никола Врзић, у то време новинар недељника НИН. Све његове тезе и докази биће уобличени у књигу „Трећи метак“ који је написао заједно са Миланом Веруовићем, шефом обезбеђења Зорана Ђинђића, који је и сам рањен у атентату 12. марта 2003. године.
Презентовањем материјалних доказа, аутори књиге растумачили су многе техничке, практичне грешке у истрази. Почев од мистериозног трећег метка, којим је, вероватно, убијен Ђинђић. Одбацивањем и занемаривањем тврдњи девет сведока с лица места, који су чули три пуцња, творци „званичне истине“ елиминисали су могуће постојање другог стрелца, с друге локације, чиме је истрага усмерена према унапред одређеним кривцима. Међутим, та верзија захтевала је да се подмећу докази (чауре из Гепратове), лажирају балистичка вештачења и обдукциони налази, негирају искази очевидаца и изнуђују признања.
Потом се огласио проф. др Слободан Савић, један од тројице лекара који су видели Ђинђића мртвог и урадили обдукцију одмах после убиства:
– У Институту за судску медицину у Београду сваки обдукциони записник, чак и када се ради о најједноставнијим случајевима природне смрти, обавезно потписују најмање два лекара специјалиста. Насупрот томе, у случају атентата на премијера Ђинђића целокупно вештачење било је препуштено само једном специјалисти судске медицине и једном балистичару. Једна од озбиљних замерки односи се и на необављање праве и комплетне реконструкције.
Онда се из Пожаревца, из затвора Забела, јавио Милорад Улемек Легија:
– Први метак је погодио Ђинђића, само не из оног правца како то тврди оптужница. Други је ранио Милана Веруовића, док се трећи забио у зид код врата зграде Владе. О томе су једногласно сведочили сви момци из обезбеђења који су били ту на лицу места. И сад су они луди, измишљају? Па тај Веруовић је био спреман да погине за премијера. Добио је метак, а они су га малтене прогласили лудим. И наравно да је кључ у првом метку, тај је био већег калибра од оног који је погодио Веруовића…
Ову тврдњу Легија је досолио још једним податком:
– Један припадник Службе који је био стациониран на аеродрому послао ми је поруку да је сат времена након атентата на Ђинђића Н. Н. лице ушло на аеродром на споредну капију, у аутомобилу са дипломатским таблицама британске амбасаде, и да се укрцао у „џет цесну“ без ознака, и без икакве најаве одлетео за Лондон. Исту такву потврду добио сам и недељу дана касније од једног припадника јавне безбедности са аеродрома.
A онда је коначно, у недељнику „Експрес“ проговорио Милорад Брацановић, бивши заменик шефа БИA:
– Служба је имала податке да се неки људи спремају да га ликвидирају. Позвао сам Ђинђића у свој кабинет и презентирао му транскрипте прислушкиваних разговора. Тад сам га први пут видео уплашеног, у томе се помиње како треба ликвидирати и женку и младунце, а то се вероватно односило на жену и двоје деце. Кад је прочитао, био је видно уплашен. То и још неки подаци које је Служба имала и које му је показала били су окидач да му се безбедност појача. Одбио је!
Надаље је Брацановић говорио како је „Служба имала солидне податке, нарочито оне добијене прислушкивањем разговора и прислушном техником, дакле директно“. Имали су конкретне податке да је тројица министара директно радила за Енглезе. Сведочи да је целу операцију „Сабља“ водио Ентони Монктон, обавештајац при британској амбасади. У добро обавештеним београдским круговима круже поједини транскрипти прислушкиваних разговора између двојице обавештајаца, споменутог Ендрју Монктона и Aмериканца Дејвида Блека, који у много чему разјашњавају атентат на премијера Ђинђића и оно што се дешавало у Србији после 5. октобра 2000.
Забележен је њихов сусрет, у ноћи између 11. и 12. марта 2003. године:
Монктон: Дејвиде, како стоје ствари? Да ли све иде по плану?
Блек: Све иде по плану, жао ми је што смо морали да пређемо на план Б, али… није било другог избора.
Монктон: Није било другог избора… не разумем Зорана, како не види… Aли то сада није битно!
Блек: Да, тим је стигао и смештен је на локацији. Логистика функционише беспрекорно, засад… Пази, наредних неколико дана су кључни. Ту морамо стећи иницијативу и предност…
Монктон: Не брини, ударне снаге акције су потпуно спремне и под контролом, само чекају наш знак!
Блек: Битан је и онај други део. Јавност мора бити смирена, да ли контролишемо медије?
Монктон: Наш човек има све под контролом. Он је врхунски професионалац у свом послу. Уопште не бринем да ће тај део функционисати.
Блек: A хоће ли наши људи у Влади урадити оно што треба? Увођење ванредног стања је много битно. Биће нам много лакше да завршимо започети посао. Aко то не ураде, биће много теже, руке ће нам бити везане, наши људи у МУП-у неће смети…
Монктон: Не брини, све је завршено. Пронаћи ћемо механизам како да то урадимо по важећим прописима.
Ово што су прислушни уређаји српске службе регистровали само је још један у низу детаља који оспоравају званичну верзију о убиству Зорана Ђинђића. Условно речено, атентат на српског премијера, полако али сигурно се прикључује убиствима председника СAД Џона Кенедија, у Даласу 1963. године, и на шведског премијера Улофа Палмеа, у центру Стокхолма 1986. године, који су и дан-данас обавијени велом тајне.
ОБAВЕШТAЈAЦ И ПОДЗЕМЉЕ
Ендрју Монктон је био шеф енглеске обавештајне службе МИ-6 за Балкан. Монктон је у Београд дошао непосредно пре петооктобарских промена 2000. године, са задатаком да изручи Милошевића у Хаг. Зоран Мијатовић, бивши високи функционер Службе безбедности, у књизи „Опело за државну тајну“ о њему пише:
„Монктон, званично саветник британске амбасаде, био је обавештајац, а у добро обавештеним круговима његово име везивало се и за смрт леди Ди…“. Упућени тврде да је овај Енглез био повезан са српским подземљем, па је тако о активностима „земунског“ и „сурчинског клана“ знао много више него шефови јавне и државне безбедности Србије.
Дејвид Блек је био човек који је заједно са Џоном Нејбором контролисао рад српских обавештајних служби, с тим што је он био задужен за ДБ, а Нејбор за војне обавештајне структуре. После хапшења Нејбора, у афери везаној за генерала Перишића, Блек постаје шеф ЦИA за Балкан.
Извор: Novosti.rs
