Пре пет година је за председника Русије, како се и очекивало, био изабран Владимир Путин. Кроз годину дана биће нови председнички избори – победник се унапред зна.
Али, то ће бити последњи избори председника Русије на којима ће учествовати Путин. Али, то уопште не значи да ће он 2014-те отићи у пензију…
Безалтернативност Путина није његова заслуга ни у позитивном, ни негативном смислу – она је само последица увођења реда у Русији и резултанта свега што је земљу вратило на њен пут.
Да, у Русији не постоји проблем бирања између различитих кандидата за шефа државе – постоји само референдум о поверењу Владимиру Путину.
Уосталом, у земљи која је огромна и компликована попут Русије – и не може бити истинске борбе за највишу власт јер се она моментално претвара у смуту која води грађанском рату или распаду државе. Уопште не зато што Русија „није дорасла до демократије“ или што „владајућа елита не жели да препусти власт“ – већ напросто стога што такозвана „изборна демократија са тржишном економијом“ функционише само у западним земљама где полуге реалне власти налазе у рукама финансијско-политичке елите, а борба међу политичарима и партијама им је потребна само ради корекције ових или оних праваца политике.
А у Русији је највиша власт – тако је историјски – оваплоћење принципа јединоначалија, самодржавља и вертикале која се ослања на народно поверење и захваљујући томе ограничава моћ и самовољу елите.
То се може звати и монархистичким принципом, али је важније то што такво устројство власти одговара националном карактеру и националним интересима.
Због оваквог стања ствари, код нас шеф државе то престаје да буде само у три случаја: када изгуби народно поверење, услед преврата одозго или смрти.
Последњи случај смене власти услед смрти руководиоца државе код нас се догодио 1985-те године – тада је Константина Черњенка наследио Михаил Горбачов. А његово одстрањивање од власти већ је било плод преврата одозго до којег је дошло и услед тога што је Горбачов био потпуно изгубио поверење народа.
Да би био елиминисан Горбачова напросто је била ликвидирана држава – Јељцин је распустио СССР…
Последња смена власти, до које је дошло 2000-те године, може се подвести под први случај- Јељцин је био изгубио поверење народа још почетком 90-их и могао је изгубити власт још 1993-ће, када га је Врховни совјет био свргнуо. Међутим, он је из конфронтације у јесен 1993-ће изашао као победник, а елита је учинила све што је било потребно да буде 1996-те поново изабран за председника државе.
Потом се већ озбиљно болесни Јељцин коначно претворио у марионету свог окружења и олигархије, али је 1999-те ипак успео да за свог наследника одабере онога ко је најмање зависио од олигархијске елите. Тако је Путин постао председник који се ослањао и на аванс народног поверења и на подршку тадашње власти.
Путин већ 17 година руководи земљом и као председник и као премијер и нико не сумња да је управо он прва личност у држави.
Њега су 2011-те 2012-те покушали да збаце помоћу „наранџасте револуције“ која је била неуспели покушај дела елите да измени правац кретања земље.
Путин се одржао јер је имао подршку већине становништва, а после марта 2014-те године је његов ауторитет постао неспоран.
Ово не значи да су са Путином сви у свему сагласни: левица сматра погрешном његову економску политику, либерални део елите се не слаже са његовом тврдом политиком одбране националних интереса Русије и Руског света.
Упркос свему, чак и они који га најмање подносе схватају да је његова популарност у народу таква да нико нема никакве шансе да га победи ни у поштеној ни у непоштеној изборној трци.
Али, шта то значи за самог Путина?
Огромну, нељудску одговорност за земљу, коју он свим снагама усмерава стабилним путем развоја.
Код Путина нема маније величине и прилично је самокритичан. Он не прецењује свој допринос јачању Русије.
Огромне размере различитих проблема – како системских тако и пролазних – он види не горе, него боље и од својих најоштријих критичара.
За разлику од њих, он је у пилици да „експериментише“ јер је истовремено у три улоге: са једне стране је гарант стабилности, а са друге – модернизатор и реформатор…
Међу најважнијим задацима шефа државе све значајније место заузима спољна политика… То се види и по борби за Донбас и Украјину, и по операцији у Сирији, и по наоружавању армије.
Како одвојити заштиту Руског света и од бриге о националној безбедности или о геополитичким интересима? Како разграничити задатке препорода одбрамбено-индустријског комплекса од стимулисања укупног економског раста, поготово што ново оружје често гарантује суверенитет?
По чему је, коначно, борба са терористичком и екстремистичком претњом унутар земље важнија од борбе са њом у Сирији?
Спрегнутост свих питања и проблема у глави и срцу једног човека – то и јесте искуство онога који Руководи.
Стратешко сагледавање ствари није поклон одозго, већ плод искуства и нагомиланих знања, што је важан ослонац у деловању сваког државника.
Путинов рад за Русију неће се завршити 2024-те године – какву год он улогу за себе изабрао по завршетку свог последњег председничког мандата.
Можда ће дотад интеграција земаља у Евроазијску економску унију стићи до нивоа да ће постати потребно увођење положаја њеног председника.
Можда ће Путин (по)остати лидер Народног фронта, преобразованог у вишепартијску асоцијацију, односно – у суперпартију.
А можда ће бити нађена и нека друга форма Путиновог учешћа у управљању земљом.
Јасно је да ће он служити земљи до краја свог живота.
Он ће наставити да је мења, јача и развоја. У кладу представама о праведности које исповеда руски народ.
Он ће предати власт и искуство ономе ко делима докаже и њему и већини народа да је достојан да постане нови председник, нови државни Руководилац.
Извор: Petar Akopov, Fakti.org
