Памет се к’о увек повукла у мишје рупе, да би глупост коло водила
„Упали смо у зачарани круг и вртимо се у њему ко онај лик из цртаног што није могао да нађе излаз. На крају одустао, подигао крај пута мали киоск и почео са продајом врућих виршли, једнако залуталима. Са сенфом или без“, пише Луфтика.рс.
„Милица Дабовић са масницом на врату и Милица Дабовић, пар дана касније, у црном утегнутом купаћем овде је главна вест. Њен бивши Шиме гостује у врло гледаној емисији, у ударном термину, прича опуштено о свему. Чекамо да се и он скине и поносно окачи фотку на Инстаграм. Јер ако ниси на Инстаграму тебе нема. Не постојиш.
Већ недељима заузимају простор у медијима к’о да су пронашли лек за рак или открили како да живиш у Србији, а да се не сје*еш бар два пута недељно. Или како да на пример гураш даље, а имаш кредит у швајцарцима који те стеже ко омча око врата, очи ти већ набубриле од притиска.
Памет се к’о увек повукла у мишје рупе, да би глупост коло водила. И ништа то није ново, глупости је вазда било, само није било друштвених мрежа и оволико медија који би нам је свакодневно откривали.
Човек може да је избегне, али ако рецимо оде да живи у шуму са медведима и изгуби сигнал. У супротном тешко.
Са свих страна, куд год главу да окренеш, насловнице са Цецом, децом, Даром, Алеком, Вуком, муком, насилницима, убицама, поломио, одломио, бацио, украо, продао, покрао. И тако у круг. Са псовкама или без.
Са голим грудима, са великим задњицама, са великим устима, са огромном црнохроничном и политичком предизборном муком. И глупошћу која прети да нас све прогута на суво.
А деца само упијају.
Уче да је нормално скинути се, јер ко се овде скине највише простора и пажње добија. Ако си обучен, не видиш се. Уче да је нормално да будеш криминалац, јер криминалци шетају слободно и без проблема учествују у ријалити програмима, са могућношћу да 24 сата у камеру причају шта год им је на уму. Уче да је ок да крадеш, јер ко краде има, ко не краде, за њега се моли преко новина.
Уче да не треба да се школују, јер ако се школују мораће да беже из Србије или подигну онај киоск с виршалама с почетка приче, али само ако добију дозволе. Уче да је нормално да се естетски деформишу, јер ко још мари за унутрашњу лепоту. Уче да живе на Фејсбуку, јер биће да живота ван мрежа нема.
Уче да на силу буду превејани и премазани, јер чули су маму и тату кад су рекли: Је*ало нас наше поштење, шта смо добили од поштења!, а онда су и видели како позајмљују од комшије што се на кварно обогатио да могу да плате тати магнетну резонанцу.
Деца упијају, и друштво их не штеди.
У моје време једино што сам могла да упијем из околине јесте натапирана Брена која диже дугачку ногу изнад главе и весело пева То, то, то је то, Жику и Милана и Мишу, и неке супер филмове са мишићавим Жан Клодом, Мајкл Дагласом, и помахниталом ајкулом која се појављује тек у задњој сцени.
Мама ме водила на концерт Халида, и Вере Матовић, долазили певачи у наше мало село да певају на малој бини смештеној иза зграде Подунавља. Сећам се да је мама намазала кафени руж и касније са комшиницом весело играла у колу. И други су играли у колу. Ми деца смо се вртела за себе. Сви су некако били лепи и безбрижни.
Могла сам да упијем и сву еуфорију око паковања за одлазак на море, у Дрвеник, преко синдиката татине фирме и нервозу тате који се труди да нас убаци у прву туру док још сунце није јако. И еуфорију одласка на сеоску плажу на којој ће нас помодреле вадити ко кучиће из воде да бисмо појели ‘леба и паштете, намазане преко маминог мокрог колена. Нису нас обилно мазали кремама са фактором плус хиљаду. Ако те премажу са Тен саном, Бог те веселио. Јогурт је решавао ствари. Ако се посечеш, утрљаш у песак.
Могла сам да упијем сву радост и цику деце јер је десет кубика песка истрешено пред зграду која се зида, па сад можемо да се ко помахнитали јуримо и губимо сандале у њему. И еуфорију кад добијеш паре да одеш у видео клуб да изнамиш једну касету. И срећу кад вршљаш међу комшијама на моби, па још можеш да помогнеш, да пиво или циглу принесеш.
Могла сам да упијем и посвећеност учитеља који су се родитељски трудили да нас науче свему битном. Да нас похвале кад треба и прекоре кад треба. Сместе у магарећу клупу или хладни ћошак, за наук. За дисциплину.
Родитељи никад нису подизали тон на учитеље, учитељи су се поштовали. Тон су подизали на нас, дечурлију. И то кад год им се хтело. Ако се глупирамо за столом, ако се глупирамо на улици, ако се глупирамо док тата поподне спава, ако нећемо да једемо боранију, ако се играмо са храном у тањиру, ако нећемо да спавамо у девет, ако нећемо одмах да урадимо домаћи, ако дођемо кући зајапурени и знојави, јер ко ће више напрати блатњаве ствари, и што си Сунцелитије*ем знојав пио хладну воду.
Нису се они плашили нас, већ ми њих. Њихова је била последња, а не наша. Ми смо дрхтали пред њима, а не они пред нама.
Времена су се променила. И људи су се променили. Променила их технологија. И набујали медији. И неки нови „примесе свега“ систем. И наметнути темпо. И то што не знамо како да ухватимо корак са њим.
И ваздух се променио. И вода. И земља. И вредности. И приоритети.
И за тили час смо се нашли у кругу, изгубљени, немоћни, слуђени и прилично свесни да није бајно, и да се непрекидно вртимо, и да бисмо напоље, али да не знамо где је и шта је излаз.“
Извор:луфтика.рс
