Озлоглашени усташки вођа молио је за милост. Али милости није нашао код Благоја Јововића који му је пресудио 10. априла 1957. у предграђу Буенос Ајреса. Јововић је био припадник бјелопавлићке четничке бригаде, а усташког крвника убио је како би осветио жртве пале од стране усташа.
Благоје Јововић је рођен 1922. године у селу Косићу у близини Даниловграда, а био је борац Југословенске војске, бјелопавлићке четничке бригаде. Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима. Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао с дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.
Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. Путовали су малим бродом који се звао „Тендер” од Котора до Тарантоа у Италији. После пар дана ступили су у преговоре с Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана. Јововић је након рата радио једно време у Интелиџенс сервису где је од стране јеврејске заједнице добио информацију да Павелића у Аргентини крије католичка црква.
Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе и ликвидира Павелића. Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес и тада креће десетогодишња потрага за усташким крвником. У Аргентини је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.
Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе удружења “Његош”.
У среду, 10. априла 1957. увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца, окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем испаливши пет метака у њега. Два су га тешко ранила. Затетурао се, погнут је почео да јауче од болова и да моли за милост.
Извор: Петар Петровић, интервју.рс
