Некадашњи управник Окружног затвора, Драгиша Блануша (72) недавно је ослобођен кривице за злоупотребу службеног положаја и отмицу бившег председника СРЈ Слободана Милошевића.
Блануша је преживео својих 16 година самоће те му ни то што на крају није осуђен није битно.
Најважнији дан у његовој краткој управничкој каријери постаће 31. март 2001. године, дан хапшења Слободана Милошевића.
„Тог дана био ми је рођендан. Неко од мојх сарадника је ушао у канцеларију. „Хапсе га, кренули су“, рекао је. Сишао сам до капије у тренутку када су џиповима упали у двориште затвора. Излази Слоба, прича на мобилни. Руке му нису везане. Чуо сам само како каже: „Хало. Миро?“, прича Блануша.
Kако каже, поред Милошевића су били адвокат Тома Фила, тужилац Раде Терзић, истражни судија Горан Чавлина, Чеда, Легија…
„Прилази ми Чеда и пита: „Па, где си мислио да га сместиш?“ То је,вероватно, била једина ствар о којој нисам размишљао до тада. Немам појма, у прву празну ћелију, рекао сам.
„Еј, гледај да је нека добра, ипак је он председник“, одговорио је Чеда.
Окренуо сам се ка најближем сараднику и питао Лаловића „хоћемо ли да отворимо „Хајат“? Одлучио сам се за луксузнији део затвора, прича Блануша
Гледао Слобу док спава
Процедура захтева да прође претрес, одузимају му се каиш, пертле…
„Ујутру сам ушао у ћелију. На столу поред кревета уобичајени доручак: два кувана јајета, хлеб, мармелада, чај – нетакнути. На горњем кревету кофер, на чивилуку плави мантил, сапун, У крвету лежи Милошевић: покривен је до носа избледелим ћебетом, само му коса вири. Надреална ситуација. Гледам га док спава и мислим се: „Да ли сам стварно овде? Да ли овај човек стварно овде лежи, овај бог који хода земљом? И онда сам промрмљао: „Е, мој човече, шта те снађе…“ Упознали смо се сутрадан сећа се Блануша.
Разговарали сатима
Милошевић и Блануша провели су сате и сате у разговорима.
„До краја ме је звао управниче. Хтео је да држи дистанцу према мени. Нити је извољевао, нити шта тражио. Шетао је сам: доносили су му храну из ресторана ван затвора: сваки дан му је неко долазио у посету. Један од сусрета био је посебно упечатљив. Таман је завршио дуг разговор са тужиоцем и истражним судијом, кад смо се сударили на ходнику. „Управниче“, рекао ми је, „можемо ли нешто да попијемо?“ Уместо да му кажем да је то забрањено, питао сам га: „А шта волите да попијете? Бурбон??“ Одговорио ми је: „Ма, пијем све.“ Kупио сам бурбон, понео и запитао се: шта ми ово треба у животу?, описује Блануша.
Извор: Blic.rs
