Пише: Милутин Мирковић
Предстојећи председнички избори сасвим се приближавају, а њихов исход је парадоксално и извесан и неизвесан у исто време. Извесан је у оној мери у којој је победа Александра Вучића, већ у првом кругу, сасвим очекивана. На тај закључак нас наводи неколицина разлога. Кренимо од математичких. Вучић уз сасвим мало манипулативних радњи има стабилних 2 милиона гласача.
Ефективно (дакле не формално) бирачко тело Србије броји око 5 700 000 људи, а како се на предстојећим изборима не очекује излазност већа од 60%, то значи да ће укупно на биралишта изаћи око 3 420 000 грађана Србије. Све то значи да ће Вучић у првом кругу без по муке освојити око 57-58% гласова. Вучић доминира и у политичком смислу. Његова опозиција углавном је своју кампању фокусирала на емоције незадовољства тешким финансијским приликама просечног становника или на ирационално драматизоване оптужбе на рачун режима поводом наводне ,,диктатуре“, међутим није успела да Вучићу преотме ниједно значајно национално или државно питање. Ако је предизборна кампања ишта показала, то је да у политичко-концептуалном смислу у Србији тренутно не постоји алтернатива владајућој политици СНС-а и њеног кандидата.
Вучићева политика иницирала је преговоре са Европском Унијом при чему је отворен велики број преговарачких поглавља, привукла стране инвестиције, подигла војску на ноге и прекинула вишедеценијски тренд њеног запостављања, Србију по први пут у њеној историји довела у драгоцену геополитичку позицију истовременог уживања подршке Немачке, Русије и Кине, уз паралелно остваривање успешне техничке сарадње са НАТО Алијансом којом је Србија нажалост окружена. Опозиција се није дотакла ниједне од ових тема, па чак ни оних у којима Вучићева политика још увек није постигла неке приметне резултате као што су наталитет или опасност од најезде блискоисточних миграната. Није било критика ни поводом спорних делова Вучићеве политике као што су економске мере по диктату ММФ-а. Опозиција је једноставно занемела у најважнијем сегменту свог деловања – пружању политичких алтернатива. Вучић дакле доминира и у погледу ,,политичке робе“ коју нуди бирачима. Све ово заслужено ће га крунисати апсолутном победом на предстојећим изборима.
Међутим, као што у уводу рекосмо, избори су истовремено и неизвесни, или прецизније – неизвесно је оно шта следи у сатима и данима након затварања бирачких места. Опозициони кандидати унапред оправдавају своје загарантовано поражавајуће резултате који следе напамет измишљеном ,,изборном крађом“, па чак и ничим доказаним претњама по физички интегритет чему је прибегао Саша Јанковић. Наравно, на изборну крађу се реагује протестима и грађанском непослушношћу, па опозициони кандидати већ оштре своја демагошка сечива да терен припреме за протесте којим се надају да би могли да остваре оно што на изборима никада не би могли. То је оно што се ових дана у Србији популарно назива ,,македонским сценаријем“, а који би био погубан за територијалну целовитост Србије и њену способност да заштити интересе Срба у региону. Да разлога за забринутост има сведоче и изјаве из иностранства које су готово истовремено стигле и са Запада и са Истока.
Најпре је Владимир Путин на самом почетку сусрета са Александром Вучићем у Москви свом госту пред камерама саопштио: ,,Желимо да са вама разговарамо и о ситуацији у региону зато што различити спољни сигнали показују да је извесна ескалација у току“.
Потом је додао и ово: ,,Наравно, ми знамо да ће се у Србији ускоро одржати председнички избори. Сигурни смо да ће у данашњој Србији, у данашњим условима, ови избори бити одржани по највишим стандардима, и желимо пуно среће садашњим властима“. Да ли је Путин овиме хтео да предупреди евентуално довођење валидности изборних процедура у питање? Тон саопштења и исказивање забринутости поводом ,,ескалације која је у току“ наводи управо на такав закључак. Да ситуација није нимало наивна може се закључити и из истовремене изјаве главнокомандујућег ЕУФОР-а у БиХ, аустријског генерал-мајора Антона Валднера. ,,И даље постоји извршни мандат који дозвољава обимна појачања у кратком временском року за ЕУФОР. Нећу оклевати да позовем ова појачања уколико то буде потребно“ изјавио је Валднер осврћући се на дезинтегративне процесе у БиХ, политичку нестабилност у Црној Гори и тензије на релацији Београда и Приштине. Још експлицитнију претњу изнео је пре неколико дана (Србима добро познати) бивши шведски премијер Карл Билдт који је због ,,забринутости поводом руског утицаја на Балкану“ предложио да ЕУ пошаље ,,борбене групе да изводе вежбе у региону“ како би демонстрирале силу, при чему је посебно истакао да постоји могућност избијања рата у Македонији.
Све ово сведочи да се Србија налази у изузетно турбулентном окружењу и да је стога од егзистенцијалне важности за српски народ да сачува стабилност у матичној држави. Истина је да је Запад био задовољан многим Вучићевим потезима, као што је некима од њих и сада. Међутим у последње време, паралелно са јачањем Вучићеве политичке популарности, нижу се и поступци на које они нимало благонаклоно не гледају.
Одржавање кључних војних вежби са руском војском, отварање Србије за кинески капитал, набавка озбиљних количина савременог наоружања од Руске Федерације, одбијање увођења санкција Русији, пркосно позивање Путина на војну параду у Београду у време када су овом политичару врата затворена свуда у Европи, као и одбијање да се попусти поводом формирања Заједнице српских општина и евентуалног склапања Другог бриселског споразума којим би Косово било примљено у УН, УНЕСКО и остале међународне организације, па и потпуно неочекивана саопштења српског државног врха о спремности употребе војске ради заштите живота Срба на Косову, показали су да је кичма суверенизма у Србији чвршћа него што се првобитно на Западу рачунало.
Зато склоност Запада да покуша да Вучића замени неким лојалнијим играчем постаје све извеснија, а једино што тај моменат одлаже јесу пречи проблеми који се Западу гомилају у другим деловима света, као и чињеница да се у српској опозиционој палети и даље није искристалисао један довољно харизматичан лидер који би парирао Вучићу. Предстојећи избори послужиће да се управо овај други проблем реши.
Саша Јанковић, као тренутно најистакнутије лице грађанске (читај другосрбијанске) опозиције, осим што носи терете афере (само)убиства најбољег пријатеља у свом стану и срамних оптужби против сопствене земље за наводни геноцид у Сребреници, од почетка предизборне кампање наступа као кандидат тесно повезан са миљеом сорошевских невладиних организација. Његова кандидатура формално је отпочела апелом 100 јавних личности Саши Јанковићу да се кандидује за председника Србије.
Проблем је у томе што је дотични апел и стотину јавних личности окупила новоформирана невладина организација ,,Грађански став“ са седиштем у Кнеза Милоша 4 где су регистроване просторије ,,Куће људских права и демократије“ коју су основале чувене субверзивне анти-српске НВО попут Београдског центра за људска права, Комитета правника за људска права, Хелсиншког одбора за људска права и Центра за практичну политику. Све њих финансирају фондација Џора Сороша, америчке владине фондације NED и USAID, као и бројни други инострани фондови и владе западних земаља. Све ово не би требало превише да изненађује.
Саша Јанковић је чувен по изјавама о одговорности Србије за геноцид у Сребреници, подршци LGBT парадама и залагању за напуштање политике очувања српског суверенитета на Косову и Метохији у вези са чиме је једном приликом изјавио да је ,,Резолуција 1244 илузија“, а да је ,,Косово независно“. Другосрбијански миље који га подржава у коме су Соња Бисерко, Наташа Кандић, Весна Пешић, Биљана Србљановић и Соња Лихт довољно говори о томе за какву политику се дотични залаже.
Ствари нису битно другачије ни у случају Вука Јеремића, човека познатог по својим везама у иностранству за ког одређени део домаће јавности верује да представља ,,притајеног патриоту“. То међутим оповргавају јавно доступне депеше Викиликса у којим се види да је Јеремић у разговорима са америчким амбасадором обећавао постепено разлабављивање српског става према Косову, као и постепено интегрисање Србије у НАТО.
Коначно, изјава његовог шефа правног тима у предизборној кампањи, Владимира Тодорића, о томе да се у Сребреници догодио геноцид и да је Србија за то одговорна, морао би да забрине сваког грађанина ове земље коме је национални интерес на уму. То што је Тодорић рекао да је изјаву дао у личном својству ништа не мења, јер се Јеремић до сада није оградио од дотичне изјаве, па се намеће закључак да је потурио свог правног саветника да изјави оно што он лично не би смео, а што је потребно за стицање подршке појединих иностраних лобија. Чини се да му српска јавност ипак неће опростити овакав пропуст.
Избори су практично ту и брзо ће показати како српски народ вреднује чији ангажман. Они који мисле да се поигравају са недвосмислено изнетом народном вољом и судбином Србије у овим турбулентним временима, морали би да знају да је време обојених револуција и преврата у стилу оног петооктобарског одавно прошло, те да данас има много више оних спремних да ни по коју цену не дозволе репризу националне субверзије какава се одиграла 2000. године.
Извор: Комерсант.рс
