На темељима порушеног храма из косовског периода, браћа Јован и Андроник из племићке породице Кантакузин 1517. године подизали су нову цркву манастирског комплекса у околини лесковачког села Јашуња – Бабичка гора. Манастир Светог Јована Претече одише лепотом аутентичног објекта и иконописа у припрати и унутрашњости цркве.
Фреске јашуњског манастира су прави драгуљ са почетка 16. века који се више нигде не може видети. После много година небриге и запуштености манастир на Бабичкој гори поново живи захваљујући игуману Јоаникију и добротворима.
Протосинђел Јоаникије када је стигао у манастир затекао је комплекс зарастао у коров. Стара црква, са дотрајалим кровом, једва да се видела, конак је био пред рушењем као и делови манастирских зидова. Није било воде и струје, а манастир је више од 50 година био без домаћина.
– То је био благослов и дошао сам овде са једном камп-кућицом, а када сам освануо видео сам да то неће бити тако једноставно. Не слутећи какве ћемо све проблеме имати у тој кућици сам провео две зиме, али благодарећи Богу и Светом Јовану све се у ходу превазилазило.
Иконопис ком се сада сви диве био је преливен чађу и ништа се од прелепих фресака није видело – сећа се игуман Јоаникије тренутка кад је пре осам година закорачио у манастир.
Легенда каже да се српска војска овде причестила пред бој на Косову, а археолошка истраживања потврдила су старину претходних објеката и некадашњи изглед манастира грађеног од тесаног камена, док су чишћење и конзервација иконописа открили сјај и културно богатство какво се ретко виђа.
Гледајући њихову лепоту и површину, која је скоро у потпуности очувана, чини их неупоредивим чак и са студеничким иконописом, иако је он старији и вреднији и на гласу. Има оваквих иконописа и у Сукову, Поганову и Темској, али је јашуњски једини који је сачувао своју аутентичну лепоту и нигде није досликаван – истиче отац Јоаникије.
Иницијална средства за обнову стигла су од локалне самоуправе и компаније “Здравље Актавис”, а онда су уследиле и донације из земље и иностранства – каже Бојан Тојага, директор Агенције за локални економски развој.
За две године, када ће бити обележено и 700 година од настанка манастира, треба изградити још један потпорни зид, манастирску капију, поплочати плато, поставити мобилијар, завршити започету народну трпезарију и параклис и уредити амбијенталну расвету.
Звоно које је краљ Милан, након ослобођења, 1882. године поклонио овом манастиру је сачувано и биће подигнуто у новој звонари “да звони као у давна времена и сведочи о борби за слободу”. Манастир је у најтеже време, од 1920. до 1956. године, очувао монах Јоасаф који је дошао из Русије, после Октобарске револуције. Овде је и умро, а његов гроб је у црквеној порти.
Извор:Вечерње Новости/И. Митић
