Фејсбук, понедељак. Моја маленкост (у даљем тексту Овај Маторац) добија поруке у инбокс. Неки клинац (у даљем тексту Неки Клинац ми пише).
11:37 Неки Клинац: „Кесићу, желим да те питам да ли би подржао и разгласио ову вест о протестима данас испред Скупштине у 18х. Свака помоћ је добродошла, знаш и сам. Хвала унапред!“
Кликћем на линк евента који ми је Неки Клинац послао. Назив је „Протест против диктатуре“. Одмах ми се преврне желудац.
„Сад сте се сетили да протестујете против диктатуре“, мислим се. „Где сте јуче да протестујете својим гласом на бирачком месту и да натерате оца, брата, стару мајку, шурњају и снају да гласају? Шта сте радили свих ових месеци и година на својим факултетима, јесу вам засметале лажне дипломе, купљени докторати и плагијати, јел’ вам засметало што ћете, чак и ако завршите факултет, посао добити само ако се учланите у Странку, јел’ вам засметало свакодневно медијско заглупљивање, јел’ вам засметало пуцање у ногу правној држави пре годину дана у Херцеговачкој, јел’ вам засметало да вас лажу у очи из дана у дан, јел’ вам засметао Хеликоптер, јел’ вам вређају интелигенцију силни Пинкови, Хепији, Информери, Марићи, Вучићевићи, Митровићи… јел’ вам смета што су вам декама и бакама смањене пензије, иако им је речено да им никако неће бити смањење пензије и јел’ вам смета што вам је због тога мало смањен и џепарац? Јел’ вам смета што опција да у својој рођеној земљи градиш будућност готово и да не постоји?“
Тако размишљам, љут на инертну омладину и одговарам:
12:09 Овај Маторац: „Ово делује јако неозбиљно. Нећу да разгласим ово.“
И заиста, на први поглед, невезано за моју разочараност омладином, евент делује помало неозбиљно. Нит’ пише ко позива, нит’ ко организује, нит’ каква је стратегија, ни који су циљеви. Против диктатуре, ОК, али шта се тражи – да се диктатор покаје и каже, „ево, нећу више бити диктатор“? Понављање избора? Шта? Па нагласите то негде, мајку му малу!
12:11 Неки Клинац: „Па ја би волео да може некако да се уозбиљи. Спонтано је настало и људи подржавају. Јел’ можеш бар да ми даш неки савет како би требало можда нешто другачије да урадим?“
Фини неки дечко. Лепо пита. Али ја сам матори резигнирани скот, па одговарам.
12:24 Овај Маторац: „Имам савет. Мани се ћорава посла.“
Откуд ми сад то!? Па ја никад нисам изговорио фразу „ћорава посла“. Када сам постао такав џангризави деда?
12:28 Неки Клинац: „Хвала ти у сваком случају, ако се испостави да је озбиљније него што се чини, јел’ могу да рачунам на тебе?“
12:35 Овај Маторац: „Видећемо. Није сад тренутак. Нема ни к од критичне масе. Омладина је инертна. Млади затупљени. Е, кад се сетим моје младости. Па ја сам бре са 13 година ишао на демонстрације. Вукао мајку у прве редове митинга, бежао као средњошколац од мурије, добијао батине, хапшен… Ко ће сад да се цима? Ко? Батали зато. Не покрећи ништа јер нема енергије.“
12:41 Неки Клинац: „Има још људи који су спремни да се цимају. Ако нема енергије морамо некако да је створимо, јел’ тако ? Неко мора нешто да покрене. Не смемо да допуштамо себи да ћутимо као кукавице. Послаћу ти слике са протеста да видиш како је прошло. Све најбоље и хвала ти још једном.“
Касније током дана имам нелагодан осећај да сам био неправедан.
Гризуцка ме савест. То што се мојој генерацији подразумевало да нам младост пролази у демонстрацијама, шетњама, пиштаљкама, кордонима и сузавцима, не мора да значи да то треба да буде репер данашњим клинцима како треба. Сто пута ми је свих ових година дошло да се издерем на данашње клинце: „Ало бре, тргните се, поведите ви нас, покрените нас, дајте нам ваше енергије, охрабрите нас, пужеви једни мали, они љигави“.
И није да нема разлога да будем љут, ако ћемо право. Али сад се, забога, љутим на Неког Клинца који је управо тај који покреће. На Неког Клинца који хоће да викне. На њега будног се љутим због његових успаваних вршњака.
Неправедан сам. Извини, Клинац. Моја грешка. И молим те да се испостави да сте ти и твоји бесни вршњаци баш то – бесни вршњаци. Не бесни вршњаци Белог. Не треба нам „љуби чика“ и те форе од вас. Нити бесни подмладак Саше Јанковића. Не треба нам Тинејџ Апел 100. Молим те Клинац да нисте ничији сем своји.
Иначе, Евент на Фејсбуку ти је и даље блага катастрофа. Као да је неко дете писало опис.
Немам појма одакле сте се скупили ни шта тачно хоћете.
Али капирам шта нећете. И добро сте се сетили да нећете.
Знаш шта, Клинац… свиђа ми се ваш бес. Чујем ваше пиштаљке у ноћи, чујем вас како галамите, чујем како марширате овим градом и како вам се придружују Неки Клинци у својим градовима.
Сутра ће лагати да сте Сорошеви плаћеници, сутра ћете бити „силе хаоса“, сутра ћете бити потврда да се „спрема зло“.
Марширајте, Клинци, у инат лажљивцима.
Ко ће ако нећете ви?
И немој случајно да сте нечији сем своји и свог беса.
Пужеви једни мали.
Где ми је пиштаљка?
Извор: Ал Јазеера Балканс Сарајево
