Ђубре које се налази свуда око нас, постаје метафора. Политичка метафора која попут прљавих и разбацаних најлон кеса по крошњама дрвећа и по жбуновима говори о томе да тонемо, о томе да смо одустали.
Председнички кандидати су путовали по Србији, правили митинге, сликали се, слали поруке, бројали присутне на трговима, такмичили се ко има више глава по квадратном метру – као да су се сви такмичили за количину „лајкова“ на „Твитеру“, „Инстаграму“ и „Фејсбуку“, пратиле су их камере и фото-апарати, изборни штабови и официри за односе са јавношћу, борба је била огорчена и пуна тешких речи, острашћености, мржње и спектакуларних обећања, бандере су биле облепљене плакатима, аутобуси су превозили људску сценографију са једног краја на други.
Занимљиво је да су сви пропутовали Србију уздуж и попреко, а да ником није пало на памет да очисти Србију која се дави у ђубрету, у најлон кесама, пластичним флашама, и да уместо цвећа и самониклог биља, иза окопнелог снега по нашим ливадама, брдима и долинама, а нарочито у рекама, потоцима, каналима и обалама, стоји најпоразнији доказ о српском стању ствари – окружени смо ђубретом и ђубре је баук који кружи свуда око нас.
Нико се није досетио да очисти Србију. Нико се није удостојио чак ни да примети да наше реке личе на разваљене контејнере за ђубре, ником није пало на памет да примети да је српска слика и прилика највећи непобитни доказ о томе где се налазимо, куда идемо и какви смо то постали.
Помињати ђубре усред парола о светлој будућности, сигурном путу ка ЕУ, уласку у НАТО, нашим светским пријатељима, некако није пристојно, зар не? А оно о чему се не говори, то и не постоји?
Ђубре које се налази свуда око нас, постаје, међутим, метафора. Политичка метафора која попут прљавих и разбацаних најлон кеса по крошњама дрвећа и по жбуновима крај обала река, говори о томе да тонемо, о томе да смо одустали.
О томе докле смо стигли. А стигли смо, изгледа, до тоталног немара према властитој земљи. Тај немар још је очигледнији усред свих тих успаљених политичких парола, плаката који су лепљени, цепани, прелепљивани, преко оронулих тргова, напуштених домова културе, прашњавих и попуцалих излога некадашњих робних кућа и спортских центара, преко беде која се кези на сваком ћошку.
Сиромашна земља, земља без будућности, увек је прљава, аљкава и дроњава.
Као да су председнички кандидати и њихове свите путовали кроз Србију са повезима на очима. Волети Србију значи довести је у ред. Да су страначки активисти кренули да пописују ко баца ђубре, а не ко ће за кога да гласа, Србија би имала чему да се нада.
Овако, сва ова фуртутма подсећа на аљкаву домаћицу која испод тепиха ногом ћушка ђубре, али зато пре доласка гостију не заборави да стави кармин.
Први знак да је Србија кренула напред без сикирације, да може брже-јаче-боље, да смо разумели да – људи које чекамо смо ми, и да је доста било и да смо покренули промене, биће онда кад депонија престане да буде опис друштвене свести и када масовно узмемо метле, лопате и виле у руке, и када тај подухват подрже свим средствима медији и сви учесници политичке сцене.
Извор: Novosti.rs
