“Становање за помоћ“ је пројекат који у временима астрономских станарина помаже у Немачкој онима с плићим џепом да дођу до крова над главом.
Велика, празна кућа
Пензионерка Адел и студент Гена већ четири године живе заједно.
“Мој супруг је умро сасвим изненада и одједном сам била потпуно сама“, каже Аделе. Сама у огромној кући у којој у 46 година колико у њој живи никад није била усамљена. Тада јој је једна пријатељица испричала о пројекту „Становање за помоћ“. Аделе се одмах свидела идеја.
“Хтела сам неког из Шпаније како бих побољшала свој језик, или из Кине, где смо мој супруг и ја увек боравили“, прича пензионерка.
Међутим није добила ни Шпанца ни Кинеза него Казахстанца. Око пола студената који су преко студентске канцеларије у Киелу дошли до стана кроз овај пројект су странци.
Стан за шетњу пса
“Поготово је страним студентима тешко пронаћи стан“, каже Александра Дрејбах из студентске канцеларије. Кил је један од 40 студентских градова у Немачкој који нуде овакву врсту програма.
Идеја је једноставна: студенти помажу у домаћинству онолико сати месечно колико им квадрата стоји на располагању. Послови се крећу у распону од радова у врту, извођења паса у шетњу или мањих поправки у кући.
Међутим већина пензионера се пријављује у овај програм не због помоћи у кући него због тога да кућа не буде пуста.
Адел има троје деце која “расута” живе по Европи. Аделина кућа је пространа, у приземљу од 60 квадрата са засебном кухињом и купатилом, сада живи Генадиј. Стан је био и потпуно опремљен намештајем што је још једна погодност за 31-годишњег студента из Казахстана. Његови код куће никада не би могли да му приуште финансирање студија у иностранству. Геннадиy ради уз студирање, али то не би било ни приближно довољно за стан у скупом Килу. Станарину код Адел плаћа шетајући Вискеја, кућног љубимца.
Луксузна четврт уместо студентског дома
Виша школа на којој Генадиј студира електротехнику, удаљена је петнаестак минута вожње аутобусом који стаје одмах испред Аделине куће. Преко пута је и мала самоуслуга, а километре уоколо породичне куће и много зеленила.
Свуда влада мир и тишина, прилично нетипично за студентски живот.
“Ја волим мир, он ми је потребан за учење“, каже казахстански студент.
Живот са Адел и није попут живота у типичном студентском стану где се све просторије деле.
“На заједничко купатило не бих пристала. То је мој простор”, каже Адел и додаје како је кухиња „ипак нешто друго”.
Адел кува, Гена пере посуђе. Пензионерка а је срећна што може да помогне студенту.
“Он баш и нема новца, зашто не бих за њега и кувала“, каже Аделе.
Гена заузврат стоји на располагању 24 сата на дан.
„Кад ми је пукла водоводна цев, Гена је ствари преузео у своје руке”.
Међутим, исто тако је и Аделе пружила Гени подршку када је свега неколико месеци након његовог усељења усред ноћи стигла тужна вест из домовине где је изненада преминуо Генадијев отац.
“Прво што сам учинио је да сам отишао горе, покуцао кад Адел“, присећа се он. „Било ми је јасно како му је”, каже Адел.
Након четири године заједничког живота Адел и Генадија веже више него пука потреба за становањем. Иако свако води свој живот, повезаност је већа него у пуком односу станар-станодавац. За сада им се чини како је немогуће да Гена исели једног дана. Међутим, његове студије се приближавају крају.
Извор: ДW
