Један Бањалучанин је успео оно што нико није – да на оригиналан начин победи кладионице. Своје искуство и борбу испричао је у даху, узбуђен, са задовољним шеретским осмехом на лицу.
Он је породичан човек, запослен, има двоје основаца, стамбени кредит, пунолетно ауто и родитеље на селу.
– Себе сам сматрао умереним играчем. Седмично сам играо три четири тикета, на уложених пет марака гађао сам сто. Просечна квота ми је самим тим, била нешто више од двадесет. Да се разумемо, уживао сам у игри, ишчекивању гола или промени резултата на телетексу. И сада уживам у томе, али што би моја бака рекла, “о свом грошу” – каже он.
Систем је једноставан, али функционише. Човек је отворио своју кућну кладионицу. Клади се исто колико се и кладио раније, само је заменио улоге.
Постао је “власник” кладионице у ком има само једног активног играча, себе. Одигра тикет по кладионичарским квотама на лист папира, а новац намењен за клађење уместо у кладионицу убаци у касицу.
Уколико не погоди опкладе, уложени новац остаје у његовој касици. Уколико погоди, добитак узима из те исте касице. Након месец дана свакодневне игре прошао је један тикет од 120 марака који је исплатио из исте касе у коју убацује уплате својих листића. У каси је први месец остало 150 марака.
Држи се основног коцкарског правила, много више се изгуби него добије на кладионици. Овај Бањалучанин је страст за “игром” победио здравим разумом.
Извор: Телеграф.рс
