Издвајамо Србија

ПЛАЧИ СРБИЈО! ПОТРЕСНО ПИСМО 12-ГОДИШЊАКА: Помозите, сваки Васкрс проведем у тузи, мама и ја НЕМАМО ЗА ХРАНУ!

Обраћам вам се као дванаестогодишњак који је по ко зна који пут васкршње, а и све друге празнике провео у тузи за бољим животом.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Док су се сви моји другари радовали поклонима и уживали са породицом за богатом трпезом, моја мајка и ја смо размишљали како ћемо се сутра снаћи за ручак. Срећом, она се увек некако снађе за нас. Видим је да пати и то ме највише боли јер не могу да јој помогнем. Волео бих да се нешто у нашем животу промени.“

Овим речима је дечак из Зајечара, у жељи да помогне својој мајци Бојани Тошић (33), започео потресно писмо које је упутио редакцији „Ало!“ са молбом да се оно објави, у нади да ће му људи добре воље помоћи.

Његова мајка и он живе у једној соби, на спрату недовршене и трошне куће, са баком и деком који живе у приземљу и чије је здравље веома лоше.

Контакт за помоћ

Сви људи добре воље који желе да помогну Филипу и његовој мајци гардеробом, храном, новцем или који имају посао за Бојану могу јој се обратити на мејл адресу бојанатосиц84@гмаил.цом

– Мама је незапослена, а завршила је школу и веома тешко живимо. Знам да би она волела да ми приушти барем део онога што имају моји другови, али нема пара. Много бих волео да нађе посао и она се труди, али посла нема, због чега је често тужна и нерасположена. То је моја највећа жеља, само да се запосли. Немаштина ми не дозвољава да будем као већина мојих другара, који ме често исмевају и који избегавају да се друже са мном јер сам сиромашан. Немам нову одећу као они, недостају ми мајице и тренерке, патике које имам почеле су да труну, а у старим ципелама чим падне киша, мокре су ми ноге. Једно време сам тренирао и кошарку, коју много волим, док је мајка радила на привременим пословима, али сам морао да одустанем, јер није могла више да финансира тренинге, опрему и турнире – написао нам је дечак.

Он такође жуди за тим да има своју собу, радни сто где може да учи, али и компјутер, као и сви његови вршњаци.

– Волео бих да имам свој мали кутак, своје место за одмор, учење и игру. Никада нисам имао рачунар, па због тога једва чекам часове информатике. Исто доживљавам када сви они оду на екскурзију и врате се пуни утисака. Зато молим све људе добре воље да помогну мојој мајци да се запосли, па да се и ја као и сва деца радујем, играм и уживам у детињству. Хвала вам – завршио је овај дванаестогодишњак у писму које је упутио редакцији дневног листа „Ало!”.

 

Извор: Ало.рс