1921. године је Пол Амадеус Динах, швајцарско-аустријски професор са здравственим проблемима, пао у коматозно стање које је трајало годину дана. Током тог периода, његова свест је отпутовала у будућност и ушла у тело другог човека који је живео у 3906. години.
Овде су предвиђања о томе шта ће се одвијати на Земљи у наредном миленијуму.
У књизи аутор указује на то да су људи у будућности у потпуности разумели Динахову необичну медицинску ситуацију, и рекли су Динаху колико год су могли ствари у вези са историјским догађајима који су се десили између 21. и 39. века. Једина ствар коју му нису рекли је тачна прича 20. века, у случају да се Динахова свест врати назад у своје првобитно тело и доба (као што и јесте) – јер су веровали да би било опасно да зна своју непосредну будућност и будућност свог доба у случају да омте или измени путању историје и свог живота.
Када се Динах пробудио из коме, нашао се у 1922. години, али са невероватном количином знања и инфромација које је сазнао током своје једне године у будућности.
Знајући да нема много времена, Динах је одлучио да напише дневник, како би забележио све чега је могао да се сети из свог невероватног искуства.
Занимљиво, Пол Динах није био аутор, песник или професионални писац. Он је био обичан човек који је водио дневник, никада са очекивањем да ће то бити објављено и признато као што је постало.
Ово су предвиђања Пола Динаха за будућност човечанства.
2000-2300 године – Човечанство се и даље бори са проблемима пренасељености, еколошким уништавањем животне средине, економским неједнакостима, погрешним монетарним системом, недостатком одговарајуће исхране за све људе, и мањим локалним ратовима. Људи живе у овој брзој трци за атомски финансијски опстанак без времена да потраже своје унутрашње биће и духовни развој.
2204. година – Завршена је велика колонизација планете Марс, са 20 милиона људи. Али 2265 године их огромно природно разарање све убије. Човечанство више никада не покушава да колонизује Марс.
2309. година – Као резултат акумулираних и нерешених проблема, још једна велика катастрофа долази на земљу, а то је велики глобални рат. Велики део цивилизације, какву је ми знамо, престаје да постоји. Разарање погађа скоро изумируће углавном жуте и црне расе.
2396. година – Ова велика промена доводи до коначног успостављања Глобалног парламента на Земљи Глобалне заједнице нација или држава. Али овај Глобални парламент, иако је изабран гласањем од стране народа, није састављен од политичара или бизнисмена, него од научника, технолога и хуманитарних личности. Новац какав ми знамо више не постоји. Планетарни ресурси се поново раздељују и сада их има довољно за сваку особу. Пренасељеност, клима, исхрана и еколошки проблеми су решени.
Али не у потпуности и проблем суптилне тираније. Живот је лак, а људи раде све мање и мање током свог живота. Године почињу поново да се броје од броја 1, 2396. године (као у време Исуса Христа). Ипак, Глобална влада је облик тоталитарзизма, и националне владе јој се супротстављају директно или индиректно још неколико векова. Људи и даље имају националну свест и нису развили планетарну свест.
Тек након 2-5 векова коначно јесу. Иако не постоје економске неједнакости какве смо их ми знали, још увек постоје неједнакости око контроле нивоа технологије и карактеристика. Људи су духовно слаби и успорени. Ово “чудно мрачно доба“ траје до 3400. године.
3382. година – Дешава се изузетан феномен у човечанству. Људи једни за другима изненада стичу нову духовну способност која би се могла назати хипер визија или хипер интуиција. Директан приступ “великој духовној светлости“ или “директном знању“ са изузетно снажним и запањујуће јасним стваралачким моћима. То је такође мутација људског мозга.
3400-4000 године – Ново “Златно доба“ стиже након скоро 1.000 година “мрачног доба“. Сада у Глобалној влади више нису научници и технократе. Ту су “универзални ствараоци“. Личности које комбинују истовремено способности филозофа, уметника, научника, мистика итд. Све у друштву је бесплатно, одећа, куће, храна, превоз итд. Не постоји приватно власништво, а једина неједнакост су част и репутација.
Људи више не рачунају успех својих живота технолошким и материјалним животним стандардом, већ углавном својим емоционалим, менталним и духовним развојем и самоусавршавањем. Људи раде само 2 године у целом свом животу, између 17 и 19 година. Становништво земље је мање од милијарде људи, и постоји обиље производа за пристојан живот. Закони у друштву су радикално смањени на веома мали број, јер негативне или криминалне намре појединаца у друштву готово да не постоје.
Постоје само три врсте закона:
1) Они који се односе на 2-годишњи период рада.
2) Они који се односе на то како се обавља саобраћај и дистрибуција робе.
3) Они који се односе на демографски стабилну величину популације (контрола рађања).
Фото: pixabay.com
Извор: Wебтрибуне.рс
