Издвајамо Србија

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Милијарду долара одштете је мало за оно што су САД учиниле Србији!

Пише: Душан Пророковић

Loading...

Према оцени критичара и издавача у САД, једна од најбољих књига 2008. године била је “Вечни рат” (Тхе Форевер Wар) Декстера Филкинса. Упада у очи да је наслов идентичан оном књиге Џоа Халдемана из 1974. године. Разлика између њих двојице је што Халдеманова књига припада жанру научне фантастике, док је Филкинс ратни репортер, документариста, са великом искуством из Авганистана и Ирака.

Читајући “Вечни рат” из 2008. може се пуно тога сазнати не само о текућим сукобима у ове две земље, већ и о њиховој историји и култури народа који их насељавају. Али може се и приметити невероватна одсутност за реалност код америчких представника.

Чак је и сам Филкинс подлегао томе. Док је боравио у Багдаду, осећао се нелагодно, пошто су изливи мржње и презира домаћег становништва према Американцима били очигледни. Питао је ирачке војнике, који су га обезбеђивали, како могу да мрзе Американце, када им иста та Америка обезбеђује плате, од којих они хране своје породице? (Било је то у тренутку када се ирачки буџет углавном попуњавао трансферним средствима.)

Одговор Ирачана га је оставио без текста! Елем, они су му објаснили да то што добијају кроз плате није ништа у односу на оно што Американци опљачкају у Ираку. Из угла америчког новинара, САД су имале своју мисију на Блиском истоку, која се тицала успостављања поретка и која је садржала и социјалну димензију. Посматрано из угла Ирачана, Американци су обични пљачкаши и зликовци. И тај став су заступали чак и они које су Американци директно плаћали.

Одлазећи амерички амбасадор у Београду је у свом последњем интервјуу, осврћући се на српско-руске односе, изјавио: “Према подацима ваших институција, а које је објављивала ваша штампа, од Русије сте добили нула динара неповратних донација. Ми смо вам дали милијарду долара донација, а нико не каже да сте добили од нас било шта осим бомби. Треба сагледати реалност, а не живети у митовима”.

И прича о милијарди долара је мит, пошто добар део тог новца никада не уђе у Србију, а велики део онога што уђе иде разним НВО, које су направљене да служе америчким интересима.

Али да оставимо то по страни. Ствар је овде у томе што, као и његове колеге у Ираку, амерички амбасадор перципира реалност сасвим другачије од домаћег становништва. Са које год стране да погледамо, милијарду долара је мало за оно што су САД учиниле Србији. Санкције, бомбардовање, осиромашени уранијум, петнаестогодишња политичко-економска изолација, која још увек траје, креирање албанске “нарко-државе”, распиривање антисрпског расположења у разним крајевима Балкана… А пре свега, осећај неправде.

Код Срба та милијарда долара неће ништа променити. Хоће нешто променити у делу елите, за коју су долари и били намењени, али код обичног народа, нема шансе. Очигледно, свестан је овога и амерички амбасадор, па отуда и фрустрација. Само, за узрок те фрустрације не треба проглашавати “Србе који верују у митове”. Мада можда и у томе има истине (сваки народ има своје митове!), проблем је овде у америчкој слици света, која је далеко од реалности. Како у Србији, тако и у Ираку и другим деловима света.

Француски филозоф Гијом Фај наглашава да се у политичкој психологији овакви ефекти називају “компензацијским ефектом: што је више друштвени систем дефектнији, то је више његов дискурс усмерен ка величању квалитета који недостају. Неморални људи говоре моралним тоновима. То није само један вид егзорцизма, већ и покушај да натерате људе да забораве” (у књизи “Археофутуризам”, поглавље “Логика хипокризије: дијалектика усмених и практичних морала”).

Када би америчке дипломате и још више, њихови политичари, боље разумели историјске околности и објективније сагледавали сопствену улогу у новијим историјским дешавањима, и поглед Срба на Америку би био другачији. Овако, док траје “компензацијски ефекат”, шансе за тако нешто су мале. Џаба ту долари и нервозне поруке америчког амбасадора.

 

Извор: Новости.рс

Loading...
loading...
loading...