У финишу Другог светског рата, 19. априла 1944, Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу: „Јавите нам која места треба бомбардовати.“ Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу.“
У рану зору 5. маја 1944. године, на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера. Настао је прави пакао. Готово читава Подгорица разорена је до темеља.
Бесомучно англо-америчко разарање градова у Србији и Црној Гори, започето 20. октобра 1943. године, а окончано 18. септембра 1944. године, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе више хиљада невиних људи, нико се није усуђивао да каже ниједну реч за Титовог живота.
Прва жртва Титових западних савезника био је Ниш, највећи српски град после Београда. Била је сриједа, 20. октобар 1943. године. У рушевинама живот је изгубило више од 250 мушкараца, жена и дјеце. Само једна бомба од 500 килограма, претворила је у прах и пепео четири породичне куће у центру града. Погођена је и Саборна црква. Поред Ниша, којег су разарали 15 пута, и Београда на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су масакрирали све веће градове Србије и Црне Горе.
Тито је 5. фебруара 1944. године својим изасланицима у Србији упутио депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. У овој депеши, Тито своје поверенике у Србији обавестио да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства, он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак одлучивати да ли ће предложени циљ да се бомбардује.“
Као на длану је јасно да је све те злочиначке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова реч била прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, које је он усаглашавао са својим жељама и одлучивао кад ће оне бити реализоване.
Да је овај закључак тачан, потврђује чињеница да су се Енглези и Американци, убрзо после слања ове Титове депеше, поново обрушили на Ниш. У међувремену, 30. марта 1944. године, шифрованом поруком јавио се Пеко Дапчевић. Он је пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што пре бомбардују Никшић.“ Недељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом.
Шест дана касније, 15. априла, поново је бомбардован Ниш. А сутрадан, на Васкрс, Београд је у раним јутарњим часовима завијен у црно. Да су бомбе биле намењене цивилном становништву, а не Немцима најбоље сведоче натписи пронађени на бомбама које нису експлодирале: „СРЕЋАН ВАСКРС!“
Истог дана кад и на Београд, на Васкрс 1944. године, „савезнички“ бомбардери су се устремили на црногорску престоницу. Цетиње је било сво у рушевинама. Истог дана су страдали и Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевица, Гацко, Билећа. Подгорица је бомбардована још у седам наврата, закључно са 3. децембром 1944. године.
Први извештај о минималним немачким губицима у бомбардовању Србије и Црне Горе шаље амерички амбасадор из Грчке, 15. маја 1944. године:
„Нашим бомбардовањем југословенских цивила, а како је то Радио Лондон објавио – бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо на руку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желео да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дело чинимо мешањем у један бесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“.
Извор: Магазин Седмица/Донко Ракочевић
