Издвајамо Србија

НЕМАЧКИ МЕДИЈИ: Радничка права у Србији су на самом дну!

Неолибералне економске мере које се спроводе у Србији иду на штету радника и служе једино повећању профита великих компанија, каже за ДW Крунослав Стојаковић, шеф београдске канцеларије фондације „Роза Луксембург“.

ДW: Овог Првог маја, као и претходних, радници имају довољно разлога да протестују. Који су, према Вашем мишљењу, најважнији?

Крунослав Стојаковић: Има много горућих разлога у развоју Србије у барем протекле две деценије. Поред тога, радници и они који држе да социјална и економска ситуација у Србији треба да се промени треба увек Првог маја да изађу на улицу и дигну глас за праведније друштво. Пре три године је донет закон о раду који је знатно погоршао положај радника. То је копија закона о раду који је донет у Хрватској и прати трендове које у последњих десетак година јако промовише Европска унија. Њима се налаже либерализација тржишта, смањење радничких права, већа флексибилност радне снаге… то води и додатном губитку моћи синдиката у њиховој основној позицији институције која би требало да се залаже за радничка права.

Поменути закон је практично прва велика ствар коју је прогурао Вучић када је 2014. званично постао први човек владе. То се у његовом речнику зове: „болне и неопходне реформе“. Да ли је до краја истина да Европска унија баш инсистира на оваквим законима? Знамо да радник у Немачкој ипак има далеко већа права и, на послетку, и примања.

Наравно да су радничка права у Немачкој на вишем нивоу, али је то наслеђе времена социјалне државе која је свој врхунац имала седамдесетих година. Међутим и у Немачкој, најкасније од осамдесетих година и доласка демохришћана са Хелмутом Колом на власт, константно се режу радничка права. Не стоји теза да су радничка права у Немачкој на високом нивоу јер тамо нема мера штедње и укидања радничких права. Имате рецимо читав сектор агенцијског рада у којем ради готово шест милиона људи без икаквог колективног уговора.

То је принцип изнајмљивања радника, такозваних радника на лизинг, који се и у Србији преузима малтене један кроз један.

Да, и то премијер Александар Вучић јасно и каже – да преузима такве мере и следи тај пример јер је наводно неопходно…

Јесте ли или није неопходно?

Апсолутно није. Све статистике и економисти који нису тврди заговарачи неолибералне политике указују да мере штедње слабе куповну моћ и опоравак држава у економској кризи, да уопште не доприносе опоравку социјалног и економског стања држава и њихових грађана. Пример имамо у Грчкој где се на бруталан начин намеће неолиберална политика мимо воље становништва, а последица је да је становништво осиромашило, да је куповна моћ неупоредива са куповном моћи и положајем од пре десетак година. Такве мере једино доприносе повећању профитне стопе приватних предузетника и великих компанија.

Ради се, дакле, и о „страним инвеститорима“ – та се синтагма у Србији изговара као да је у питању какво божанство. Да ли мислите да и ти интереси имају утицаја када ЕУ тражи од мањих земаља либерализацију рада?

Наравно јер фирме са запада траже тржишта на којима могу да производе за нижу цену него на матичном тржишту. Србија нуди субвенције таквим компанијама зарад запошљавања домаћег становништва. Онда те фирме дођу, искористе све ресурсе – од јефтиног или бесплатног земљишта до субвенција за плате радника – тако да са минималним расходима имају максимални профит. Са друге стране, у тим компанијама влада прилично бесправље. Имамо случај Геокса, компаније која производи обућу, који раднике третира на малтене средњевековни начин. Имамо словачку фирму која радницима не допушта да оду до тоалета без дозволе дежурног пословође.

Било је притужби и на немачке и јужнокорејске компаније. Како објашњавате да се инвеститори из тих земаља у Србији понашају онако како ни у најлуђим сновима не би смели у својој земљи?

Овде нема синдиката који би то могли да спрече – нити су вољни, нити довољно моћни. Држава нема интереса да повуче границе, напротив, она омогућава све услове да фирме дођу и раде по своме. Када се заврши период субвенције или истекне уговор о коришћењу одређене парцеле земље или када треба да се плати порез – онда крећу нови преговори па ако држава Србија не пристане на уцене да се и даље земљиште бесплатно уступа или хоће да смањи пореске повластице или субвенције, онда те исте фирме оду у друге државе. Постоји лош тренд у нашем региону, да имате такмичење ионако сиромашних земаља у што већим субвенцијама. Имате Македонију која је јавно обзнанила да ће свака фирма која би у Хрватску, БиХ или Србију, у Македонији добити двадесет одсто боље услове. То је трка према дну.

Слично је говорио и Вучић. У ком тренутку постаје једино важно да се отвори какво год радно место?

То је хегемонијални дискурс – радно место, какво год да је, највеће је достигнуће које нека влада може да достигне. Више се не говори о квалитетним радним местима. То је битан елемент владајуће идеологије такозваног неолиберализма. Не ради се о правима, већ о принуди, да сваки радник мора у сваком тренутку да прихвати сваки посао. Какво је радно место, каква су права и колика је зарада? То не игра никакву улогу. Уопште се више социјална димензија не посматра као део економске политике.

Имате у Вучићевој влади бар две странке које себе зову „социјалистичким“ иако их из деведесетих знамо као пре свега национално-социјалистичке. Да ли у Србији уопште постоји левица, нека партија којој би пре свега била важна права радника?

Леве партије нажалост не постоје. Прошле године је био покушај стварања једне леве партије, од стране бившег политичара ДС Борка Стефановића. Та партија је у самом старту већ погрешно састављена и погрешно је наступила на јавној сцени. Није било никаквог повезивања са постојећим социјалним покретима као што је Леви самит Србије. Постоји међутим растући социјални бунт, што је видљиво након председничких избора. Талас протеста је израз незадовољства махом младих, али не само младих, који више не могу да поднесу ситуацију у којој су принуђени да живе. Те грассроотс иницијативе могу у будућем политичком моменту бити место око којег се формира шири социјални фронт који би у другом кораку могао да прерасте у нешто што би личило на политичку партију.

Партије које сте споменули, Социјалистичка партија Србије и Покрет социјалиста Александра Вулина, налазе се у влади, подржавају све законе који се доносе. У економском смислу никако нису левица, а о светоназорима да и не причамо. Знамо шта говори Вулин, знамо улогу СПС, иако не бих тврдио да су они данас исти као деведесетих. Али те две странке засигурно нису део истинске левице.

За крај сам хтео да Вас питам управо о протестима које сте поменули – а који изгледа јењавају. Неки од захтева су ишли у правцу радничких права и социјалне државе, али су многи од почетка сматрали да су такви захтеви прешироки. Другим речима, ако протест није фокусиран, од тога нема ништа. Како Вама то делује?

То је делимично тачно. Али ипак постоји и позитиван развој. Када су протести почели, нисте имали никаквих социјалних захтева. Тек након неколико дана се појављују први такви захтеви који иду у саму срж проблематике, укључују се Леви самит Србије и друге леве организације које покушавају да социјално питање ставе у средиште протеста. Наравно, то није довољно и није до краја структурисано. Али сама најава рецимо првомајског протеста, садржај и начин најаве, показују да постоји тенденција и потенцијал да се макар покуша претакање протестног таласа у артикулисани социјални бунт. Недостаје политички актер који би то формулисао на највишем политичком нивоу. Недостаје јасан ангажман синдиката, да се укључе у протесте и подрже народ. Осим спорадичних појава појединаца, војног и полицијског синдиката, организованог учешћа практично нема – што је скандалозно за синдикате.

*Историчар Крунослав Стојаковић од марта води канцеларију фондације „Роза Луксембург“ у Београду. Стојаковић је рођен 1978. у Тузли, а студирао је у Бохуму и Билефелду. Заједно са Борисом Канцлајтером приредио је књигу „1968. у Југославији – студентски протести и културна авангарда између 1960. и 1975.“ Регионална канцеларија фондације „Роза Луксембург“, блиске немачкој Левици, отворена је 2010. са седиштем у Београду. Покрива републике бивше Југославије, Албанију, Бугарску и Румунију.

 

Извор: Дојче веле / НСПМ

Loading...
loading...
Loading...