Издвајамо Србија

Он је светски признат геније који је хтео да остане у Србији, али НЕЋЕ. Ево зашто…

Апсолутно бих волео да останем и живим у Србији. Међутим, овде немате сигурност да по завршеним студијама, овде или у иностранству, можете да се запослите и примените своје знање. Већина младих људи које познајем из Центра за таленте или Петнице, који иду на такмичења и побеђују, они који уче и који би својим знањем могли да допринесу промени садашњег стања у науци и образовању, намерава да оде из земље.

То у интервјуу за најновији број часописа Нова економија каже Ђорђе Огризовић, ученик четврте године Треће београдске гимназије, који је другу годину заредом освојио златну медаљу на Међународној конференцији младих научника која је средином априла одржана у Штутгарту. Огризовић је са својим истраживањем у области пречишћавања вода и заштите животне средине победио у конкуренцији 220 истраживачких радова представника из 27 земаља.

У октобру прошле године Огризовић је такође освојио прву награду Светске организације за заштиту интелектуалне својине за истраживачки рад на тему пречишћавања воде. Животна средина је област која га највише интересује и од јесени планира да упише студије хемијског инжењеринга. Зимус је добио и позив да посети престижни амерички Универзитет Стенфорд и размотри студирање тамо, а у међувремену се припрема за нова такмичења.

Две године за редом освајаш злато на међународним такмичењима младих научника. Које истраживање си представио ове године на такмичењу?

– Успех на међународним такмичењима је директан показатељ добро вођене припреме у Центру за таленте, али пре свега правилно изведених истраживања код ментора проф. др Боривоја Аднађевића. Овогодишње истраживање се такође односи на пречишћавање воде процесом хидродинамичке кавитације, али је сада испитана могућност уклањања нафте тј. дизел уља поменутим процесом. Добијени су занимљиви резултати, али је свакако потребно да се и даље ради на овом истраживању. Српски тим је остварио изузетан успех, с обзиром да је освојено укупно шест медаља, још три сребра и две бронзе. Сребро су освојили Емилија Јовановић, Ана Мијушковић и Урош Филиповић, а бранзане медаље понели су Николина Марковић и Федор Филиповић. Следећа, 25. Међународна конференција младих научника биће одржана у Београду, у априлу 2018. године.

Какав је значај таквих награда и на који начин оне могу да ти помогну надаље?

– Мене обрадује свака награда, било на националном или међународном нивоу, јер су награде потврда да је оно што волим и чиме се бавим признато и похваљено. Сваком признању предстоји озбиљан рад и учење, па је највећа награда – стечено знање. Конкретно, овакви успеси могу да буду значајни за факултет или се могу односити на стипендију, али то никако нису разлози због којих се такмичим.

“Србију дневно напусти 80 људи”

Како финансираш одласке на међународна такмичења?

За сва међународна такмичења на која сам до сада ишао, трошкове су увек сносили моји родитељи. Учествовао сам на међународним скуповима и такмичењима на Криму, у Кракову, у Тверу код Москве, у Клужу у Румунији. До сада су моји родитељи сносили све трошкове путовања, такмичења, што је по мом мишљењу потпуно погрешно. Шта би се догодило да они нису имали новца за све те трошкове свих ових година? Први пут ове године сам добио новчана средства за Међународну конференцију младих научника у Штутгарту са које сам недавно донео златну медаљу. Новац сам добио из Фонда за младе таленте града Београда, који је довољан за трошкове котизације и авионску карту. Велика је штета што се није знало за Фонд, па сам од нас шесторо који идемо на то такмичење, само ја добио новац, док су остали плаћали такмичење самостално или су тражили спонзоре, којих мало има.

Чији је то пропуст?

Мислим да је вероватно пропуст настао зато што нису све школе правовремено обавештавале своје ђаке. Допис о конкурсу се слао школама, али зашто школе не обавештавају своје ђаке – ја то не могу да знам. Чујем од ученика из других школа који иду на такмичења да њима за тај конкурс уопште нису јавили. Неком јаве, неком не јаве. У мојој школи, Трећој београдској гимназији, нас о свему редовно обавештавају. Имао сам, што се тога тиче, среће. И стварно мислим да то јесте срећа, јер ништа није системски уређено. Али добро, ово је ипак прва година како Фонд постоји, надам се да ће наредних година бити другачије.

Колико образовни систем у Србији уопште води рачуна о талентованој деци?

На том пољу не постоји системски план ни у основним школама, ни у средњим, а ни касније на факултету. Постоје организације које се баве младим талентима, као што су Центар за таленте, Истраживачка станица Петница, где ако желите, можете да одете да се пријавите. Има могућности, као и услова за рад, али је проблем што се код нас све своди на самоиницијативу. Што се тиче младих талената, сведе се све на то да када се оствари неки успех, таква вест се преувеличава и преноси помпезно, као што је уосталом било и са мојом наградом. То се тада лепо представи, да ми имамо паметне и вредне ученике. И јесте то тачно, али се све брзо заборавља, док млади и паметни људи напуштају Србију и раде у некој другој држави. Просечно, Србију свакодневно напусти 80 људи.

Какви су твоји планови?

Апсолутно бих волео да останем и живим у Србији. Међутим, овде немате подршку која значи сигурност да по завршеним студијама било овде или у иностранству, можете да се запослите и примените своје знање. И у ранијим периодима су млади одлазили у иностранство, школовали се о трошку државе али су се онда враћали и држава је захваљујући њиховом знању напредовала. Они су били ти који су доносили европске тенденције у културу, уметност и науку у Србију, а сада ми се чини да то доносе консултанти које држава плаћа па нас они саветују како да применимо потребна знања. И то нам је наравно потребно, али је потребно и да се наши људи који се школују у иностранству овде врате.

“У Србији се не негује критичко мишљење”

Планираш ли да упишеш студије у иностранству?

Све донедавно сам био сигуран да ћу основне студије завршити у Београду. Током зимског распуста добио сам прилику да посетим Универзитет Стенфорд и упознам другачији приступ и начин рада. Тамо сам током разговора са професорима, и пошто сам видео како су организоване студије, одлучио да озбиљно размислим о могућности да и основне студије ипак завршим у иностранству. Али отићи у иностранство по сваку цену свакако није успех, нити мислим да је то добро.

Из буџета се издваја веома мало новца за науку и истраживање. Колико је у таквим условима могуће бавити се научним и страживачким радом?

Не мислим да се овде не можете бавити науком. Ми смо имали велику подршку наших ментора са различитих факултета и института и видели да је могуће бавити се науком и истраживачким радом у Србији. Али, можда је овде ипак само реч о њиховом ентузијазму.

Био си и у Центру за таленте и у Петници. Обе институције, као и многе друге сличне намене једва опстају. Како доживљаваш то што држави није у интересу да такве институције подстиче и финансијски подржава?

Зато што дугорочно ту мора да се улаже новац, а да се не поставља питање да ли ће конкретни резултати одмах бити видљиви. И Центар и Петница раде неким својим темпом, ритмом, и резултати које би донела таква улагања не могу да се очекују исте године. Овде нико нема времена да чека да прође пет или 10 година да би се видели резултати, већ све мора одмах да се види, да би се приказало као велики успех. Политички интерес је пресудан.

Шта би променио у образовном систему у Србији?

Ми имамо младе који су успешни на такмичењима, који желе да раде, уче. Не мислим да је потребно изменити цео систем изнова, увести нешто сасвим ново. Треба га развити по принципу да се подстиче критичко мишљење, да учите како да се постави питање и где да се пронађе одговор. Начин на који се преноси градиво ученицима не сме да зависи од индивидуалног приступа професора. Требало би да буде системски уређено како ће се ком градиву приступати. Ученици морају да науче да постављају питања, а не да се тога плаше. Жеља за темељним знањем је тренутно појединачна, а не масовна.

Зашто их је страх да поставе питања?

– Зато што се критичко размишљање не негује довољно, не придаје му се пажња. Све зависи од појединачних професора који сами подстичу такав приступ градиву и стицању знања. Велики проблем представља и незаинтересованост самих ученика. Није професор у гимназији дужан да зна све и да вам све испредаје. Треба да вас заинтересује, а да онда ви сами о тој теми додатно питате, сазнајете, истражујете.

Како гледаш на положај и углед професора данас у Србији?

Тешко је када се зна да због лошег материјалног стања, професори имају нарушен углед у друштву, а они су ти који са своје стране треба да преносе знање младима који се стално буне, расправљају. Родитељи све чешће правдају своју децу, без обзира на глупост коју је оно направило, па више нема начина како би се утицало на то дете. Ако немате срећу да вам се интересовања развијају у породици, онда би о томе требало да брине школа. А то школа најчешће не ради. Школа ће вас једино подржати ако желите нечим да се бавите и то највише на усменом нивоу. Систем оцењивања је такође постао обесмишљен, поготово у основној школи. Долазимо у ситуацију да на крају сваке школске године има све више вуковаца, а да се не зна шта је од тога реално.

Које су последице таквог пада критеријума?

Мислим да је основна последица што се тиме подстиче провлачење кроз живот. Овде се цени сналажљивост у смислу да се сматра да сте способни ако успете да преварите систем. Добио сам пет, небитно је да ли знам нешто. Константно се овде ствара та атмосфера да ако успете да пређете систем, проћи ћете одлично у животу.

Шта мислиш о увођењу дуалног образовања? Сматраш ли да је то добра идеја за будућност младих у ових земљи?

Није ми јасно где би се после сви ти млади људи запослили. Јер ако ви идете ка принципу дуалног образовања, то значи да имате некакву праксу и током средњошколског периода. Да, дуално образовање би било корисно када би привреда пружала податке о томе колико обучених људи неке струке треба, али прво морате да имате јаку привреду, па тек онда да идете ка том циљу. Логично ми је да се прво развије јака привреда, па тек онда образовни систем који ће такву привреду подржавати. Мада не сматрам да сам стручан да о овој теми говорим.

“Изјаве политичара више служе за шалу, него да им се верује”

Слажеш ли се са тим да се у Србији до посла не може доћи без политичке или неке друге везе?

Не мислим да се до посла долази искључиво преко веза или партијске књижице, али да бисте дошли до посла, а да није преко везе, морате да знате нешто да радите. Ако сте се провлачили кроз читав образовни систем, врло је вероватно да ћете покушати и до посла да дођете преко везе.

Шта видиш као највећи проблем у друштву у ком живиш?

Немар и равнодушност. Чини ми се да је већина људи данас генерално незадовољна, да ли својим животом, послом, пријатељима, прихваћеношћу, угледом.

Да ли верујеш политичарима у Србији?

Не верујем им много. Све се своди на исте фразе, све звучи толико исто. Изјаве политичара више служе да друштво прави шале са њима, него да им се верује. Све мање верујем да може нешто значајно да се промени. Посебно кад чујем фразу: Ми ћемо улагати у младе људе, да се врате, да овде раде… Нажалост, не видим да се довољно ради на том пољу. Већина младих људи које познајем из Центра за таленте, који иду на такмичења и побеђују, они који уче и који би својим знањем могли да допринесу промени садашњег стања у науци и образовању, намерава да оде из земље.

Извор: Нова економија/Ана Крајнц

loading...
Loading...