– Сваки задатак мораш марљиво испунити и нико не сме знати ништа о томе. Кад завршиш задатак, пошаљеш ми фотографију. И на крају игре, умреш. Јеси ли спремна? – речи су којим се малолетници уводе у свет „самоубилачке“ онлајн игре „Плави кит“.
На десетине деце су, широм света, играјући ову игрицу извршила самоубиство, а она је сада стигла и до неше деце.
Дете одмах пријавило мајци, а она школи
Ученица основне школе из Београда добила је пре неколио дана позив да приступи игрици, али на срећу одмах је рекла мајци, која је обавестила школу.
– На инстаграму је добила линк и поруку да се прикључи игрици. Питали су је да ли је сигурна. Видно уплашена дошла је да ми каже шта јој се догодило и да је одмах избрисала поруку коју је добила. Ја сам обавестила директорку школе, а она је обавестила ђаке и наставнике. Међутим моја ћерка није једина која је добила позив, знамо за још неколико деце која су углавном скриншотовала поруке и објавила на својим инстаграм профилима – каже уплашена мајка.
Колико је цела ствар опасна, говори и то што се поводом ове опасне игре прошле недеље огласило и Министарство унутрашњих послова Србије, које је издало упозорење родитељима и наставницима да обрате пажњу на понашање деце.
У саопштењу се каже да је игрица „Плави кит“ пре свега је усмерена на млађу популацију, а изгледа овако: у периоду од 50 дана играња пред децу се постављају различити задаци, у почетку мање опасни попут гледања хорор филмова, затим самоповређивања урезивањем плавог кита на рукама, а све се завршава позивом на извршење самоубиства.
Отворите „четворо очи“
Татјана Матић из Националног контакт центра за безбедност деце на интернету, каже за „Блиц“ да овом центру досад није пријављена ова „изазов игара“, али да опрезност мора да постоји и да родитељи и наставници морају да обрате пажњу на понашање младих на интернету.
– Скоро свакога дана у новинама се прочита вест да је неко погинуо или озбиљно повређен у жељи да направи добар селфи или одговарајући на изазове вршњака. Изазови најчешће подразумевају фотографисање на потенцијално опасним површинама или снимање кратког видеа с циљем самоповређивања ради забаве – каже Матићева.
Према њеним речима, едукација и превенција су кључни у борби против злоупотреба нових технологија, нарочито када су у питању деца и млади.
– Потребно је да разговарају са децом и да им укажу на опасности било које врсте комуникације са непознатим особама, да не прихватају такву комуникацију, нити да одговарају на упите и захтеве са непознатих налога и веб адреса – саветује она.
Мета депресивни млади људи или може свакоме да се деси?
Драган Поповић са Института за психологију, сматра да су најчешће депресивни млади људи мета ове „игре“.
– Моје мишљење је да су оснивачи игрице циљали на рањиву и усамљену децу. Они добијају задатке и кроз њих се врши селекција. Неко дете ће рећи „Да устанем у 04:20 због игрице? Ма дааај“ док ће деца која су подложнија утицају устати и одрадити задатке те тиме задовољити како себе тако и свог „господара“. Мислим да се то дешава јер су та деца иначе неприхваћена и усамљена, како од родитеља тако и од друштва и да једноставно желе да их неко похвали али и да буду успешна у нечему – тврди Поповић.
Са њим се не слаже психолог Весна Томић, која тврди да то може да се деси сваком детету.
– Не бих рекла да се то дешава само депресивној и рањивој деци, мислим да се то дешава деци са којима родитељи не комуницирају. Уколико родитељ чита књиге, и детету ће књиге бити интересантније него телефон, те неће моћи да упадају у такве ситуације. Са друге стране ако родитељи по цео дан гледају у телефон, исто ће радити и деца. Значи, кривица треба у потпуности да спадне на родитеље. Уколико дође до тога да деца почну да користе ове игрице, родитељи обавезно морају потражити стручну помоћ – саветује докторка Томић.
Искуство и савети једне маме и учитељице
Учитељица из Новог Пазара и мама деветогодишњака, Славица Плавшић, каже да је са сином о коришћењу интернета причала још од када је почео да га користи.
– Пре свега није свест код деце развијена као код одраслих. Друго је то што млади воле брзе, драматичне и интересантне ствари. А треће је то што им игрица вероватно изгледа безбедно, јер им неко анониман, из сајбер света даје задатке те мисле да могу да се повуку када год желе. Наравно у свему томе лежи и слаба комуникација са родитељима. Мој син је чуо за игрицу и био је забезекнут да неко може да пристане на те услове, а он има само девет година. Са децом се једноставно мора пуно причати – закључује учитељица.
Она тврди да је проблем и то што су деци данас све мање идоли родитељи, а религија се мање цени, те гледајући те идоле на телевизији раде лоше ствари за које уствари и нису свесни да су лоше. Па чак раде и против себе.
Организовати трибине по школама
– Родитељи треба да изграде однос са децом у којем постоји отвореност, однос у којем може да се пита, да се добије одговор и да се супротстави, а да то не наруши однос. То подразумева да су породице емотивно стабилне и да имају довољно времена да негују добру комуникацију, да има дијалога. Мој предлог је и да се укључи и школа, те да школски психолози организују трибине на којима ће ђаке обавестити о овом проблему. И на крају медији, који вероватно имају најјачи утицај и који могу пуно да помогну – истиче учитељица.
Извор: Блиц.рс
