Издвајамо Србија

ВРЗИЋ: Период балансирања је прошао, Америка долази, да ли ћемо се разићи са Русијом и оставити Косово и Републику Српску?

Пише: Никола Врзић

Иако нас је, у фебруару 2015. године, тадашњи амерички државни секретар Џон Кери поређао на линију ватре у сукобу Вашингтона с Москвом, актуелни амерички амбасадор у Београду Кајл Скот се од свог доласка у нашу земљу, годину дана касније, својски трудио да у својим јавним наступима остави утисак представника беневолентне силе која нам само жели добро иако све време ради – наравно – искључиво на имплементацији сопствених интереса, а ти су интереси и данас исти као што су били и, на пример, 1999, када су САД над нашим главама биле све само не беневолентне.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

СКОТОВА КРИТИКА

Бомбе су потом, као средство за остваривање циља, замењене лепим речима, тако је остало, рекосмо, и пошто смо враћени на линију ватре, али то се променило прошле недеље. Нису се наши односи вратили на бомбе, но лепе јавне речи и брижљиво неговано инсистирање на оним елементима наших односа који нас спајају замењени су отвореном критиком.

Амбасадор Скот, као што је познато, пребацио нам је на томе што смо, „и поред прокламоване војне неутралности“, „у смислу војне технологије потпуно зависни од Русије“ – уз то, када је о војсци и Русији реч, и: „За шта служе модерни мигови ако су ваши суседи у НАТО?“ – пребацио нам је и на зависности од Русије и у сфери енергетике пошто је „неопходно да свака земља има више извора енергије“ – као да је то нешто што Америку треба да брине више него Србију, ако уопште треба нас брине – а нарочито јетке и, очигледно, недипломатске речи упутио је на рачун једног од два најјача медијска оружја актуелног премијера и изабраног председника Србије Александра Вучића, на рачун дневног листа „Информер“: „Има информација, такозваних информација на бази извора за које ја немам појма шта су. ’Информер’ је најобичнији олош, како каже ваш премијер што се тиче вести. Има слободе медија, али медији би требало да буду базирани на чињеницама. А у ’Информеру’ ја не видим чињенице, само видим лажи. Хвала лепо.“

Наравно да је недопустив овакав Скотов напад на „Информер“, какав год „Информер“ био. Наравно да је недопустиво и ћутање највећег дела овдашње новинарске чаршије на овај напад, а замислите како би громко сви они скочили у одбрану медијских слобода и права и сличних фатаморгана да је амбасадор Русије Александар Чепурин на скот(ов)ски начин насрнуо на, рецимо, пада нам из неког разлога на памет, „Блиц“.

С тим што се – када се пажљивије прочита Скотова изјава – види да није реч само о нападу на „Информер“ већ и о успутној жаоци упућеној на рачун Вучића, који је у реченицу убачен поприлично насилно.

ВАШИНГТОНСКЕ ПРОЦЕНЕ

Али није ни то најважније. Него је најважније питање да ли је амбасадор Скот све ово рекао по сопственом нахођењу и/или зато што му се омакло, или пак зато што је добио инструкцију да тако нешто каже? И шта ће то значити за даљи развој догађаја?

Трагајући за одговором на ова питања, окрећемо се ка Вашингтону. На два референтна места на којима се формулише америчка спољна политика, или се макар у њима о њој гласно размишља, а то размишљање онда има утицаја на формулисање политике, прошле недеље разговарало се о Србији и о Западном Балкану, дакле, непосредно пре него што ће амбасадор Скот јавно изговорити све оно што до сада није. У уторак се о нама разговарало у Атлантском савету у Вашингтону, а у среду у Конгресу, у Поткомитету за Европу, Евроазију и нарастајуће претње конгресног Комитета за спољне послове.

У Атлантском савету – а реч је, подсећања ради, о тинк-тенку који окупља неколико бивших државних секретара, директора ЦИА, саветника за националну безбедност америчких председника, заповедника НАТО-а, уз незаобилазног Џорџа Сороша као једног од финансијера… – одржана је панел-дискусија о „балканским невољама, европском погледу и разлозима за америчко ангажовање“.

Главни закључак дискусије и заједнички именитељ у размишљањима свих присутних: незаинтересованост Запада за Западни Балкан неће изазвати само „бенигну стагнацију“, већ „опасно назадовање“ региона, јасно, у односу на остваривање евроатлантистичких интереса на нашем простору. Да други – конкретно, и очекивано, Русија, а помало и Турска – не би истиснули Запад и његов утицај, потребно је појачано ангажовање Запада. И то што пре, док је цена ангажовања колико-толико скромна, то јест пре него што регион дубље одлута у нежељеном правцу па да за његов повратак на прави пут буде потребно много више ангажовања и ресурса него што је потребно у овом тренутку.

Логика је беспрекорна, тим пре ако се присетимо да је Брајан Хојт Ји, помоћник заменика америчког државног секретара, још пре две године (29. априла 2015) на саслушању пред Поткомитетом за Европу Комитета за спољне послове изнео податак да су Сједињене Америчке Државе, само у демократизацију Западног Балкана, дакле, у његово увлачење у своју зону утицаја, процес за који је демократизација само лепше име, уложиле „више од седам милијарди долара“. А то је поприлична сума да би се тек тако дозволило да пропадне под туђи утицај, геополитичку димензију читавог проблема већ да и не спомињемо.

РУСКА ПРЕТЊА

Споменути службеник Хојт Ји – који је ове среде посетио Београд – обратио се америчким конгресменима и прошле среде на саслушању „Балкан: претње миру и стабилности“, пошто је председавајући Дејна Рорбахер, конгресмен из 48. дистрикта из Калифорније, изразио бојазан – коју, јамачно, деле и његови бирачи из 48. дистрикта, јер их се то врло много тиче – да балкански „статус кво не може да се настави унедоглед и да је политичко назадовање могуће“.

На сличан ће начин, као и Рорбахер, као и Атлантски савет, и Хојт Ји: „Регион се суочава са огромним изазовима који ће, ако на њих не обратимо пажњу, представљати претњу интересима САД у Европи… Као што је сенатор Мекејн (Џон, птица злослутница из Аризоне, а Аризоњани су такође страшно заинтересовани за Западни Балкан) недавно написао, ’овај регион игноришемо на сопствени ризик’.“

Најважнији фактор ризика, у формулацији Хојта Јиа: „Русија све више ради на поткопавању прогреса на Балкану.“ Али додао је као да слуша шта му се каже из Атлантског савета а вероватно да заиста и слуша: „Уз наше активно ангажовање, ми можемо да одржимо овај регион на евроатлантском путу и да се изборимо са изазовима без диспропорционалног утрошка ресурса… Недавна историја више пута нам је показала да нема замене за активно лидерство САД на Балкану и снажно партнерство са Европском унијом.“

Нарочиту пажњу привлаче два аспекта руског утицаја на које је указао Хојт Ји.

Први: „Руска доминација на тржишту природног гаса на Балкану овај регион чини подложним експлоатацији. Без алтернативних извора енергије и диверсификованије енергетске структуре, Русија ће наставити да користи ово моћно оруђе.“

Други: „Ми користимо наше програме војне подршке како бисмо се супротставили малигном руском утицају, утврђујући људски капитал у војскама региона и представљајући опције које ће државама омогућити да се одмакну од претеране зависности од руске војне опреме… Кроз програм Међународног војног и едукативног тренинга (ИМЕТ) ми обучавамо следећу генерацију војних лидера у региону вештинама с којима ће постићи успех, али и очувати демократске идеале и издржати спољни притисак који би могао да се супротстави њиховом ланцу командовања… Наши програми војне сарадње пружају војскама региона прилику да раскину своју зависност од Русије и да користе војну опрему из Сједињених Држава, слабећи једну од традиционалних полуга руске моћи.“

ЗНАК ЗА АКЦИЈУ

А сада да се вратимо Скоту, и питању које смо поставили. Да ли му се омакло, или му је наложено? Указасмо већ на чињеницу да се Скоту никад до сада ништа слично није омакло. Указасмо и да је амерички амбасадор у Београду своју критику усмерио у два правца, у иста два правца која је само дан раније споменуо његов непосредни шеф у Стејт департменту Брајан Хојт Ји, а то су енергетика и војска. Све то јасно сугерише да се Скоту ипак није омакло него да је добио упутство да каже оно што је рекао. А његова опаска о „Информеру“, имајући сав овај контекст у виду, превасходно се треба читати као увреда упућена Вучићу, а не „Информеру“.

Вучићев, то јест одговор Србије? Прошле недеље већ смо скренули пажњу на значај његове поруке из Пекинга, оне поруке у којој је изричито рекао да нам нема гаса осим руског, што смо протумачили и као констатовање очигледне чињенице, али, што је важније, и као заузимање (гео)политичког става. Речи Кајла Скота и Брајана Хојта Јиа овај закључак само додатно учвршћују. А што се војске тиче, пошто се ове среде састао са Хојтом Јием, Вучић је био недвосмислен: наше је суверено право да одлучимо од кога ћемо куповати оружје, и Србија о томе одлучује сама, као суверена и независна држава.

Наступ Брајана Хојта Јиа у Београду пред јавношћу, треба и то додати, био је наглашено пријатељски и позитиван, и као такав поприлично различит од прошлонедељног наступа амбасадора Кајла Скота и његовог сопственог наступа пред америчким конгресменима. Какве закључке из тога можемо да изведемо? Под један, у Вашингтону су заузели став: на Западни Балкан морају да се врате, то јест да на њему појачају своје ангажовање на спровођењу својих интереса. На основу тог става је и дат знак Кајлу Скоту да ступи у акцију. Зато је Хојт Ји сад и дошао у Београд, а тек што се вратио у Вашингтон из Будве, из Скопља и из Тиране. Његов пријатељскији наступ не треба да збуњује; он само значи да још нису одлучили да на нас навале свом својом силином.

А све то заједно значи да имамо још мало времена, али да оно неумитно цури. Период изненађујуће успешног балансирања међу силама супротстављеним у подгрејаном рату ближи се свом крају, и ускоро ћемо морати јасно да се определимо. Попуштање под америчким притиском неће значити само наш раскид с Русијом већ и дефинитивно одрицање од Косова и Метохије, и од Републике Српске, и од сваког другог нашег легитимног државног и националног интереса. Алтернатива овој капитулацији јесте борба, а за борбу нам је неопходно што одређеније утврђивање јединог савезништва на које можемо да рачунамо. И то што пре, да после не буде прекасно. Нисмо тражили овакав развој догађаја, али сада нам због тога не вреди кукати. Него да саберемо и храбрости и мудрости за борбу која нам предстоји.

 

Извор: Печат