Према Веселину Чајкановићу, порекло сваког народа је уско повезано са неком животињом, и у одређеном смислу изједначен са њом. За Србе се тако верује да су вукови, па се ова животиња узима за митског сродника и представника српског народа
У натприродну снагу вука Србин је беспоговорно веровао и управо се ње и бојао. Сваки поступак који би могао човека да доведе у блиски сусрет са вуком се пажљиво избегавао.
Чак му се ни име није смело спомињати, па се уместо речи вук, користили различити надимци: напоменик, каменик, поган, онај из горе…
Да је Србин веровао и у снагу само вучијег имена говори и то да се у кућама, у којима су деца често умирала, новорођенчадима су давана имена: Вук, Вукан, Вукашин, Вијуца, Вујадин, Вичица, Вукица… Ево још једног примера где се показује колико се вук у српском народу поштовао.
Наиме, у једном периоду је било забрањено убити вука. Сељак се смео бранити од њега, али није га смео убити.
То је довело до тога да су се у једном селу вукови толико намножили, да су власти били принуђени да реагују и мештанима су поделили отров да би потаманили вукове. Међутим, сви до једног, мештани села су одбили то да ураде.
Оно што Србина пре свега везује за ову животињу је ћуд самог вука.
Да је вук лако прилагодљив тешким условима и спољној околини, док му, са друге стране, морални карактер остаје непроменљив говори и позната српска пословица: Вук длаку мења, ал’ ћуд никако.
Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом, као основним условом живота.
Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака, пса. Није то могуће и зато што је много паметнији.
За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи.
Код вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе које види као издају своје етике или природе.
Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узорка омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују”, написао је Драгош Калајић у свом роману Последњи Европљанин.
У нашој култури и традицији вуку су посвећени и многи празници и ритуали.
У једном делу Босне обичај је био да се за време неке свадбе скупи група младића и изводи ритуал који се називао вукови.
Приликом свођења младенаца, ти вукови би симболично нападали младожењину кућу тако што би се поређали у ланац и држећи се један за другог, завијали као вукови и песмом упозоравали младожењу да причува невесту од њих.
Разилазили би се тек када би им неко добацио завежљај са храном. Вукове су представљали и вучари, који су се обично око Божића окупљали по селима. Носили су сламом напуњену кожу вука, а неки су се и огртали њоме.
Ишли су од домаћинства до домаћинства, певали пригодне песме и скупљали дарове.
Овај обичај је до данас сачуван у источнијим крајевима Србије.
О веровању у натприродну моћ вука говори и то да се узимала кост, зуб или кожа мртвог вука и носила као заштита од нечистих и мрачних сила, тј. као амајлија.
Извор: Wеб-трибуне.цом
