У хуманитарном центру у Нишу нема оружја, само три пса и четири ветерана. Међутим, они су се и тога уплашили. Кукавице и ништавни људи. Боје се свега, дрхте од свега. Прст им покажите и они ће извршити самоубиство.
Зато и кажем, С-300 Србима не треба. Довољно је изградити дрвене С-300 и они ће умрети од страха. Они нападају само слабе. Свуда иду само у групама. Такви су они. Њих треба гледати са висине. Треба или решити то питање и регистровати тај центар, добити одговарајући имунитет, као и сваки међународни центар који ради у Србији, или затворити ту канцеларију. Нама у овом облику Центар није потребан. Мислили смо да је потребан њима код којих су стални пожари, а онда трче код нас и моле за помоћ. А сад говоре да је страшно што тамо пас лаје. Идиотизам.
-Радићемо све на својој територији. Али оно што они раде је, наравно, чиста провокација. У чему је технички смисао распоређивања њиховог система антиракетне одбране? Објашњавам.
-И сада, и у перспективи ми одлично схватамо развој свих тих техничких средстава до 2030. године. Питање је у нечем другом: земља која на својој територији размести америчку противракетну одбрану, у случају сукоба сама ће бити на удару. Да нећемо да чекамо да они обарају наше ракете! Ми ћемо прво уништити њихове системе противракетне одбране, а онда ћемо узвратити ударац. Зато смо сваку земљу — Пољску, Румунију, двеста пута упозоравали, рекли смо им да ако на својој територији разместе инфрастрктуру ПРО такође постају наш циљ. Нећемо тући по престоници, али ћемо уништити систем који је усмерен против нас. Ми то отворено кажемо и не шалимо се. А да имамо чиме — имамо. Погледајте шта радимо у Сирији, како млатимо те исиловце: са великог растојања, из Каспијског мора, Средоземног мора, са подморница, са воде, из ваздуха, лансирамо ракету, а она обишла све планине, прошла кроз пролазе и — тап! — нема терориста, готово. То ми не показујемо само терористима, показујемо да имамо такво оружје.
Извод из интервјуа (Спутник)
