„Видовдан 1989. године био је време највеће моћи Слободана Милошевића, дан када је Србима обећао Косово, државу, достојанство… Десет година касније, српска војска повукла се са Косова.
Дванаест година касније, баш на Видовдан, Милошевић је опет улазио у хеликоптер. Овог пута заувек је напуштао Србију…“, пише „Недељник“.
Пред Хашким трибуналом више пута се пуштао Милошевићев „газиместански говор“ са видовданског скупа те 1989. године, који су хашки истражитељи означавали као почетну тачку разбијања Југославије и буђења национализма на овим просторима.
Осим те стране газиместанске приче, постоји и она друга, иза кулиса, коју „Недељник“ опширно преноси: како се тог дана милион и по људи скупило без иједног већег инцидента, како су локални Албанци посматрали вишемесечну припрему прославе највећег српског празника и које су све препреке организатори морали да прескоче како би задовољили власти у Београду
Албанци сарађивали, али су правили доста проблема
Организациони тим митинга, на челу са тадашњим председником владе Десимиром Јефтићем, није одредио посебан буџет за организацију, али су му били доступни сви државни ресурси, од војске и полиције, до државних предузећа и комуналних служби.
– Општина Приштина је и непосредно била укључена у организацију. Имао сам редовне састанке са председником општине Приштина Садријем Годанцијем, који је био шеф њиховог малог штаба. Они јесу формално све одрађивали, али су правили доста проблема. Када год су могли, компликовали су нам посао, и то у ситницама које не бисмо могли да оценимо као саботажу – сведочио је Ненад Бркић, у то време главни оперативац у припреми прославе, а потоњи директор „Звездара театра“.
Газиместан су тада обезбеђивали локални полицајци, углавном Албанци, који су користили сваку прилику да „затегну ствар“ тако што не би пуштали људе да уђу.
Препуњен покретни клозет
Ангажовани су ПКБ и БИМ „Славија“ како би се обезбедило довољно хране за милион људи. А у ваљевском затвору прављени су мобилни клозети. Како је причао Ненад Бркић, један Албанац је био директор приштинске градске чистоће, која је имала задужење да празни покретне тоалете.
– Чуда је радио да би се кроз гужву пробио до тоалета. Имали смо проблем са једним клозетом који се препунио, а био је у гужви испред споменика. Не знам како, али је стигао са својим цистернама и спречио да фекалије почну да цуре. А могао је једноставно да каже председнику општине да не може ништа да учини, овај би то једва дочекао. Било је и таквих случајева – причао је Бркић.
https://youtu.be/nXOUNhGjKU0
Трезнилиште за 400 људи
Иза бине са које је говорио Милошевић био је подигнут „град шатора“. На огромном простору смештена је болница у којој су се могле обављати и мање операције, а постојало је и трезнилиште за 400 људи. Кроз то трезнилиште прошло је око 700 људи. У маси је било распоређено око осам хиљада припадника Црвеног крста чији је задатак био да алкохолисане људе и онима којима буде лоше спроведе до службене зоне, где је било 500 лекара. Импровизовани су чак и фри-шоп и прес-центар.
Цев пукла због ЈНА
Видовданско јутро почело је инцидентом који је запретио да упоропасти цео догађај.
– Пукла је водоводна цев из које је шикљао гејзир од 20 метара. Није нам било јасно како је могла пукне и сви су сумњали да је у питању диверзија, пошто се то догодило на само 50 метара од главног штаба. Звали смо техничаре из Приштине и испоставило се да је због кише која је падала ноћ пре Видовдана земља легла, а цеви су биле плитко. На месту на ком је пукла цев, вече пре тога смо се поздрављали са инжењеријском јединицом ЈНА која је градила путеве. Испоставило се да је цев пукла пошто су на таквом земљишту прошле њихове тешке машине. Срећом, било је довљно воде у цистернама – присећао се Слободан Вујовић, културни радник и један од људи који се налазио у врху организације.
А где су Мило и Момир?
Хеликоптер је узлетао сваких пет минута и гости су свечано дочекивани и спровођени у штаб. Док се гужва захуктавала, организаторима је јављено да је црногорска делегација заглављена код Пећи и да не може да стигне. Подигнут је полицијски хеликоптер који их је пребацио до Газиместана, па су Мило Ђукановић и Момир Булатовић једва стигли на прославу.
Вино до патријарха стигло из фри-шопа
– Препричавала се и анегдота по којој патријарх Герман није имао вино за обред. Онда смо преко мотороле звали да се из фри-шопа пошаље вино, које је до споменика ишло од руке до руке… – сведочили су организатори.
Сента је држао руку на обарачу
– Обезбеђењем у оперативном смислу руководио је Јовица Станишић… Сента јесте држао руку на пиштољу, али Милошевић је на Газиместану имао мање обезбеђења него што то има било који садашњи политичар када иде на пријем у страну амбасаду – тврди Милорад Вучелић, а преноси „Недељник“.
Извор: Недељник
