Ако дете расте у систему у ком се вредности не знају, оно то касније више не може да препозна – каже наша прослављена глумица.
Премијера представе “Тако је ако вам се тако чини” Луиђија Пирандела, у режији Јагоша Марковића, биће 4. јуна (20) на сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта, а говорећи о овој представи – у којој се кроз причу о породици и њиховим суграђанима, те о њиховом односу према надређенима отварају разна питања, Јелисавета – Сека Саблић напомиње да јој то није први сусрет са овим комадом нобеловца Пирандела.
– Требало је да буде рађен почетком деведесетих у Народном позоришту и тада ми није било нимало лако да га прочитам. Сада, испрва, уопште нисам имала намеру да улазим у било какву поделу. Хтела сам мало да се одморим. На почетку разговарајући са Јагошем предлагала сам му неке глумице, међутим, он ме убедио да поново узмем текст у руке и онда сам му на своју штету рекла: “Ово само ја могу да ти играм”.
Фрола, улога коју тумачите, прототип је људи који су без нарочите своје кривице страдалници у вихору историје у неком времену и контексту?
– Не без нарочите него без икакве. Човеку дође да заплаче. Више не могу да издржим толико људске несреће. Свуда је око нас и сваким даном је све више. Као да је несрећа добила приоритет, не само код нас него у целом свету. Почев од страдања у елементарним непогодама, експлозијама аутобуса, до оних којима су омчу око врата ставиле страшне патологије, што се рецимо очитује у насиљу у породици, и велике неправде. Окружују нас патологије и мракови. Страхоте које из њих произлазе. За Фролу, лик који играм, не зна се шта је њена несрећа, али она живи несрећу, а представа се бави и питањем истине, односно манипулације њоме.
Колико тој несрећи доприноси чињеница о манипулацији истином?
– Све одатле и иде. Кад би се истина поштовала, то би значило окренутост вредностима. Манипулација истином се и догађа да би се поразиле вредности. Ту је кључ проблема код нас и у целом свету. Кључ је у алавости, у бесрамности, бескрупулозности јер то су снаге које манипулишу истином. А то храни зверски део у човеку, тако људи постају звери. У књигама из психологије лепо пише да се треба чувати злих људи, људи у којима је превладало зло. Јер хемија племенитости то често не препозна и лако постане жртва. Ако манипулацијом истином поразите систем вредности, то ће учинити да у људима исплива најгоре. А одсуство снаге и памети је подршка злу. Уз то, кад погледамо око себе, склоњени су људи који вреде. Стручњаци, мајстори својих заната. Вредности и квалитети се гурају не на маргину него и иза ње да то не би угрозило манипуланте и лопове који су на врху и пиједесталу. Не само код нас. Има тога у целом свету. Али опет, кажем, човек треба да гледа да у себи и свом животу однегује оно што јесте квалитет.
Мислите да негује у себи и свом свету систем вредности ма колико он около био поражен?
– То је велика ствар. И нимало лако. То се ради од дечјег вртића. Али ако дете расте у систему у ком се вредности не знају, оно то касније више не може да препозна. А колико су људи намучени бедном егзистенцијом, запуштени у менталном смислу пре свега. Родитељ би морао бити људски колос да заштити дете од средине и да га усмерава ка правим вредностима, а у исто време да пази да од њега не направи аутисту који неће имати социјалан живот.
Представа „Тако је ако вам се тако чини“, како се могло чути, има узвишености, естетике…?
– Радећи је тежили смо правом позоришту, лепоти, племенитости…Театар треба да доноси усхићење, да оплемењује а не да кад из њега гледалац изађе буде ко’ да га је неко полио прљавом, смрдљивом водом. У позоришту окретање леђа уметности и лепоти је заправо допринос ругоби и злу ма колико у питању била ангажованост или критичко бављење чиме год.
Уметничка екипа
У представи “Тако је ако вам се тако чини“ играју Предраг Ејдус, Јелисавета Саблић, Бранислав Лечић, Марко Јанкетић, Ненад Јездић, Рада Ђуричин, Јасмина Ранковић, Ирфан Менсур, Весна Станковић, Слободан Тешић, Лазар Ђукић и Невена Ристић.
Извор: Блиц
