„Драги официри и војници, ја не плачем од страха… Плачем од туге за мојом мамом и мојим дедом. Они зли људи из авиона су их мртве убили. Сада плачем много више него кад ми је мама умрла. Сада не знам где су моја мајка и мој деда. На гробљу их нема. Тамо је само огромна рупа. Бака каже да је моја мама на небу. Бојим се да је тамо не нађу они зли људи у авионима и поново убију. Зато вам пишем ово писмо. Не дајте да ми поново убију мртву маму. Отерајте их са мог неба изнад Приштине. Тамо је моја мама. А ја ћу да однесем цвеће у ону огромну рупу на гробљу. Она ће са неба видети. Све вас много волим…“
Када је спикер Националног дневника маја 1999. читао ово писмо које је Симонида Максимовић, тада девојчица од 11 година из Приштине, упутила нашој војсци на Космету, плакало је пола Србије. На почетку вапаја мале Симониде, који је 30. априла у 17 сати стигао у Команду корпуса у Кишницу, стајало је следеће:
„Имам 11 година и живим у Приштини. Моја мама је умрла пре пет година, па ме подиже моја бака. Тата и бака су ме научили да сваке недеље носим цвеће на гроб моје маме и мог деде. Сада недељом немам где да однесем цвеће. Гробова моје маме и мог деде више нема. Разорили су их они зли људи што сваког дана и ноћи из авиона руше моју Приштину. Деде се једва сећам, а када ми је мама умрла данима сам плакала и била несрећна. Бака ми је заменила маму. Њена љубав ми је помогла. Била сам срећна све док зли људи нису почели да руше моју Приштину. Сада сам уплашена и уплакана…“
„Пунолетство“ НАТО агресије на Србију Симонида Максимовић је дочекала у Норвешкој. Када смо је пронашли, ненамерно смо јој поново „покренули“ сузе.
„Зар је могуће да се речи девојчице од пре толико година памте? И ја сам их заборавила, сви су заборавили…“
Писмо војсци Симонида је 1999. послала пошто су НАТО бомбе пале на приштинско гробље и међу многима разнеле хумке и њене мајке Сунчице и деде. Данас вели да је бака „наговорила“. Жена није знала „како другачије да обрише дечје сузе“… Сећа се још да су је на почетку агресије отац и бака са братом Миланом „спаковали“ у Београд, па у Ниш код фамилије. Пошто су „кукали“ да се врате оцу, рођаци су им услишили жељу. Неки дан пре 30. априла, у Приштини НАТО се обрушио на градско гробље.
„Сећам се кроз маглу тих дана“, искрена је данас Симонида.
„Знам да сам читала то писмо на месту где је некада био мамин гроб и да су били људи са камерама и свештеници. После сам чула да је то било на ТВ, али ми у Приштини тада нисмо имали струје…“
Слике страшних догађаја пролећа 1999. „претицале“ су једна другу. Људи су брзо заборавили потресну слику Симониде са оцем у Приштини крај зјапећих рупа од тешких бомби које су пале на место где су почивали мртви.
А Симонида је имала судбину сличну хиљадама других Срба са Космета.
„Да, данас у Норвешкој сањам косовске божуре „, говори девојка.
„Живим и радим у градићу поред Ставангера. Не кукам, нама је судбина ипак била наклоњена. Отац Душко је жив, брат Милан се срећно оженио и постала сам тетка. Ми Максимовићи смо имали срећу јер имамо јаку породицу. Сви смо блиски. Када смо морали да идемо из Приштине у Ниш, прихватила нас је фамилија и Богу хвала…“
Симонида је завршила гимназију, а потом Фармацију на Медицинском факултету у Нишу. Вратила се на Космет и у Грачаници одстажирала годину дана у апотеци, а потом је нашла и посао у Нишу. За прилику у Норвешкој чула је током студија, а одлучила је да „проба“ на наговор дечка. Данас је тамо, ради у апотеци, а радила је и на фармако-истраживањима данске владе у вези са дијабетесом. Поносна је на своју каријеру.
„Мајка и дека остали су на том разрушеном гробљу“, прича девојка.
„Када смо „ишли“, нисмо могли да их понесемо… Било нам је страшно тешко. Онда, напунила сам 18 и поново сам отишла у Приштину где сам одрасла. Али то више није био тај град. Моја улица није била онаква каква ми је остала у сећању, куће које сам познавала некако су се смањиле, дворишта нису била иста.“
Пре пет година Симонида је поново ишла сама на гробље у родни град. Не може да опише осећања. Било је суза, срце је убрзано тукло. Девојка је покушала да се суочи са прошлошћу…
„Ми који смо бежали са кућног прага смо другачији“, завршава она.
„Идем у цркву, упалим свећу и тада је мајка уз мене. Када је пожелим, а то је често, знам шта ћу. Причала сам са много наших, протераних Срба, код свих је исто…“
Девојка којој је НАТО убио и мртве, данас живи у земљи једне од чланица Алијансе. Не „мрзи“ никога.
„Отишла сам да нађем бољу срећу“, говори.
„У Копенхагену су ми дали шансу и показали да „што више себе њима пружаш, они дају још више“. Задовољна сам свим што су ми пружили, али волим Србију, Ниш, фамилију…“
Извор: Курир
