Он је нагласио да је сваки Хрват – комшија и учесник у покољу знао шта му припада и да је након покоља ушао у српску имовину.
– Они су у селима, попут Челебића, систематски поубијали мушкарце, а потом и жене, старце и децу, а онда узели нашу стоку као своју и почели обрађивати наше њиве као да су увек биле њихове – рекао је Петровић.
Говорећи о срамној улози Католичке цркве у покољу над Србима у Ливањском пољу у лето 1941. године Петровић је као пример навео фратра Срећка Перића.
– Он је у самостану Горица 1941. године позвао Хрвате тог Ливањског поља да кољу Србе рекавши: „Закољите прво моју сестру која је удата за Србина па дођите код мене да вам окајем грехе“ – подсетио је Петровић.
Према његовим речима, Католичка црква је, нажалост, увек служила као неко ко ће сносити грехе оних који су и пре 1941. године вршили злочине над Србима тог дела БиХ.
– У хришћанству се каже да ће човеку, ако се искрено покаје, бити опроштени сви грехови, међутим, постоје грехови за које нема опроштаја – сматра Петровић.
Он је нагласио да није важно колико ће људи данас бити на помену жртвама у Спомен-капели Свете великомученице Марине у Ливну, јер су Срби тог краја давно пребољели „квантитет“ и чињеницу да су од 40 одсто у укупном броју становника колико их је било 1941. године сведени на једва два одсто, већ је изнад свега важно његовати културу сећања и духовно јачати.
