Доба је лажних вести и лажних медија, време разградње оквира у ком политичка заједница утврђује и изражава јавни интерес, контролише његово спровођење и развлашћује оне који су јој изневерили очекивања.
Традиционална друштва се растачу у поплави информација о свему (не)постојећем, манипулација пажњом постаје горућа тема образовних и медијских политика, док су приче о прикривеном утицају на изборе и одлуке данас већ стандардни рефрен политичких анализа збивања у свету.
Контрола лажним вестима
Друштвени медији, популарне „мреже“, и сличне платформе за размену садржаја на интернету, означавају се као главни узрочници феномена „пост-истине“, стварањем окружења у ком већ и само присуство подразумева могућност учешћа у јавном информисању, с подједнаким шансама за утицај на јавно мњење као и уреднички обликован медиј, који измирује своје материјалне и моралне обавезе према друштву. Вести о робовским колонијама деце на Марсу или демонском пореклу противничког кандидата на изборима, не рачунајући на стотине бесмислених наслова произведених у секунди – на које морате кликнути да бисте сазнали зашто (!!!) – формално уживају једнак статус са текстовима који се тичу стварног живота и добробити грађана. Незванично, заправо су у недостижној предности, јер се бесомучно умножавају, генеришу саобраћај и увећавају приходе и произвођачима и платформама преко којих се деле.
Руске фабрике тролова
Интернет екосистем одгајио је у међувремену и неке нове ентитете који се по потреби укључују у јавни живот. Извештаји о руским „фабрикама тролова“, моћним кинеским мрежама ботова или читавом „насељу“ сајтова за производњу и дистрибуцију лажних вести у Македонији, указују да је политичко сајбер подземље озбиљан подухват. Од Брегзита и избора у Сједињеним Државама, модерне демократије су у време доношења најважнијих унутрашњих одлука почеле опсесивно да се баве утицајем компјутерских алгоритама, ботова и полуботова на ставове и изборе обичних смртника.
Испоставило се да стратегије прикривеног политичког утицаја на јавност задиру у знатно дубље слојеве комуникације од уобичајених представа о узрујаним анонимусима који се аматерски мешају у посао јавног гласила. Реч је о бизнису у очигледном успону, насталом на тзв. Великим подацима и индустрији која живи од непрегледних гомила метаподатака које корисници интернета свакодневно уступају на даљу обраду, у замену за „бесплатан“ приступ друштвеним мрежама и различитим онлајн услугама.
Сазнања о навикама, интересовањима и рањивостима потрошача одувек су била злата вредна; данас се прикупљају на основу савршено „чистих“ података чији квалитет не зависи од варљивих људских утисака, сујете или свесног лагања. Мрежа тачно зна шта вам се свиђа а шта не, понекад чак и боље од вас. Циљане рекламе, подешене према општим карактеристикама корисника, одавно чине уобичајени амбијент интернет искуства који се данас лако игнорише.
Економско-пропагандни алгоритми последњих година нашли су своју примену и у политичком маркетингу. У односу на годишње приходе Фејсбука, на пример, једном од најкрупнијих играча у индустрији података (27,6 милијарди долара у 2016.) новац који се у овом сектору обрће чини знатно мањи удео, али су амбиције далеко важније – профит се, наиме, мери у моћи и утицају.
Најновији производ индустрије представља профилисање личности и микро-циљање сваког корисника понаособ за идеалан дизајн „мрачних реклама“ (дарк адс), персонализованих порука намењених крајње сегментираним демографским групама, уз прикривено оглашавање и селекцију вести и објава на корисничком профилу. С друге стране, рекламирање на платформама глобалних корпорација као што је Фејсбук, једна је од области која добрим делом измиче домету националних јурисдикција и, као таква, подлеже углавном само интерној корпоративној регулативи, заштићеној пословном тајном.
Дистопијски призвук новог маркетинг модела појачавају извештаји о сумама које се у свету издвајају за политичке кампање на Фејсбуку. За разлику од оглашавања у традиционалним медијима, међутим, о садржају и циљаној публици таквих реклама се мало тога зна. Уверени да је овај облик манипулисања пажњом и информацијама имао пресудан утицај на одлуку о иступању Британије из ЕУ и победу Трампа у Америци, стручњаци и активисти покушавали су да реконструишу политичке огласе на Фејсбуку у време ванредних парламентарних избора у Британији почетком лета, уз помоћ анкета међу корисницима и дигиталних алата за праћење садржаја, уз релативно мршав учинак. Али, довољно за потврду да се садржај „мрачне рекламе“ разликује у зависности да ли је намењена сиромашном, необразованом имигранту у Северној Ирској, пензионерки из Велса или привилегованој омладини Лондона. Порука, међутим, није ни универзална ни интегративна, прилагођена демографским нијансама, већ равнодушна према контрадикторним обећањима и претњама које упућује потенцијалним гласачима, у складу са политиком пост-истине и глобалном трком у вршењу утицаја на кориснике грађанских права.
По свему судећи, Србија засад безбедно заостаје у примени нових технологија манипулације. Доминантни пропагандно-информативни медиј још увек је телевизија, док већина од око 65 одсто грађана са приступом интернету нема развијене онлајн навике али ни објективне могућности да своје пословање, трансакције са јавном управом и слично, пресели у алгоритамско окружење. Изложеност грађана утицају домаћих политичких актера на интернету још увек се претежно односи на притисак сировом силом које спроводи локални огранак сајбер подземља. Маркетинг стратегије своде се на једносмерна саопштења, однос са публиком почиње и завршава се кликом на жељени линк, док се домашај поруке мери бројем одреда људи или машина који је преносе даље системом одјека.
До недавно је главно оружје политичког утицаја на интернету било спољашње загушење сервера жртве (ДДоС напад), уз ређе упаде и брљања по сајту – што су заправо нова средства старе цензуре, односно спречавања јавне дистрибуције одређеног садржаја. Известан утицај врши и константно хлађење заинтересоване јавности од потенцијалног учешћа у јавној дебати, до тачке зебње (тзв. цхиллинг еффецт), повременим привођењем и хапшењем због распојасаних псовачина на друштвеним мрежама.
Најмасовније видљиво средство политичког утицаја и даље су интернет ентитети које овдашња јавност познаје као ботове. У Србији су то врло ретко роботи; до сада је забележен само један такав учесник у предизборној онлајн кампањи. Реч је о људима који су новцем или услугом плаћени да остављају коментаре на вести, постују на мрежама, оцењују текстове и друге коментаре. Међусобне и интеракције ботова са „непријатељским“ таборима, појачане у време предизборне кампање, откривају „бот лордове“, централна чворишта у мрежи за дистрибуцију саопштења или напада и преусмеравање пажње.
Фасцинација овом појавом чини се да је временом замрла, а да је заједница постала имуна на „астротурфинг“, како се назива пропаганда под маском аутентичног мишљења случајног интернет пролазника. Године агресивно офанзивног приступа, одсуства макар и фингираног политичког дијалога међу опонентима, уз карактеристичне омашке при испуњавају задатака, изнеле су овај слој политичких статиста на очајан глас у јавности, без обзира на то која их је странка ангажовала.
Типично асоциране уз владајућу странку, ботовске праксе ипак упорно опстојавају. Вредно лајковање и оцењивање текстова и коментара можда не утиче на просечног корисника интернета у Србији, али генерише податке за алгоритме који вредносни скор користе за рангирање у резултатима претраге, пласирање реклама или селекцију приказаног садржаја. Коначно, бескрајним мултипликовањем истоврсне поруке појачавају притисак на политичке опоненте да се, у сталној дефанзиви, баве наметнутим темама. Кључне речи и тематске целине у оквиру којих су кандидати заступљени у извештајима медија током предизборне кампање, указују на сужен простор за маневар.
Готово у непрестаном изборном циклусу, Србију ускоро очекују и избори за престоничку скупштину који би у редовом процесу требало да се одрже најкасније 23. марта следеће године, али су и ванредни још увек отворена могућност. Страначки тркачи ће на интернету моћи да рачунају на исто одсуство правила, услед незаинтересованости, ограничења надлежности или непримењивости (као што је изборна тишина). Микро-таргетирање на Фејсбуку можда је још увек изван домашаја политичара у Србији, али засад су довољни конвенционални облици оглашавања на интернету који нису посебно регулисани ни са становишта заштите потрошача, ни у погледу обезбеђивања фер и једнаких услова за све кандидате.
Машинско прикупљање сирових података на основу којих се, њиховом визуализацијом, дословце исцртавају појаве и трендови у јавној сфери, још увек је пионирски подухват у Србији, посебно током ванредног друштвеног стања какво доносе избори за политичке представнике. Могуће интерпретације ових трендова препуштене су заинтересованим стручним круговима, еснафима и регулаторима. Можда ће ризике бити лакше препознати на графикону.
Овај текст је произведен у оквиру гранта који финансира Европска унија. Садржај текста је искључива одговорност SHARE Фондације и ни у ком случају не одражава ставове Европске уније
SHARE Фондација
Организација за дигитална права и интернет слободе са седиштем у Новом Саду, СХАРЕ Фондација је спровела серију истраживања о мрежама комуникације у Србији – инфраструктури интернета, електронском надзору и задржаним подацима, док је на међународној сцени представила своја опсежна истраживања Фејсбукових алгоритамских фабрика. Последње две предизборне кампање у Србији, за парламентарне и председничке изборе, експерти Фондације пратили су и анализирали кроз садржаје предизборних текстова десет одабраних медија и реакције читалаца, као и кроз интеракције политичких актера и потенцијалних гласача са званичних профила на Фејсбуку и Твитеру. Сва истраживања као и сирови подаци доступни су на адреси SHARE лабораторије: labs.rs
Извор: infozurnal.net
