Свет Србија

ВУЧИЋЕВО ОБЕЋАЊЕ АМЕРИКАНЦИМА: Српски војници и полицајци на суду за ратне злочине

Након званичне посете и разговора са представницима САД, председник Александар Вучић се обратио новинарима, а тиме и српској јавности дајући изјаву (1) из које, иако је била прилично опширна, нисмо могли готово ништа да сазнамо о самом току коначном исходу те посете.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Изјава председника је, као и обично, врвела од већ познатих и безброј пута поновљених фраза, у којим се наводи да се разговарало о билатералним и регионалним односима, да је постигнут висок ниво сагласности, да се Србија налази на европском путу, с тим да има пријатељске односе и са Русијом, али и са свим другим државама… Једина конкретна ствар коју је јавност могла да сазна из председникове изјаве била је та да је потпредседник САД Мајк Пенс испратио нашег председника до врата и сачекао да уђе у аутомобил, на чему му је Александар Вучић био веома захвалан.

Када су у питању најважније теме – тема Косова и Метохије и тема односа Србије и Руске Федерације, председник Александар Вучић није нашао за сходно да наше грађане извести шта је током званичне поседе Сједињеним Америчким Државама тачно речено и да ли су у том погледу постављени неки захтеви, да ли је постигнут неки договор, дата нека обећања, или потписан било какав акт између представника две државе. Шта више, председник Србије је отворено рекао да не жели да улази у детаље тог дела разговора с образложењем да „би неко могао да извлачи погрешне закључке“. Тако су без информације од круцијалног јавног значаја остали сви грађани Републике Србије, а не само они који би евентуално могли извести погрешне закључке.

Начело тајности и загонетања које је уведено као принцип рада наших највиших органа власти ствара велику забринутост, али и подозрење, нарочито имајући у виду релативно велики број изјава које долазе из САД којим се изражава нескривно задовољство исходом посете, па нам се намеће логично питање који су то разлози због којих су представници САД, иначе земље велике заштитнице албанских интереса на Балкану, тако срећни и задовољни исходом разговора председника Вучић Александра са потпредседником Мајком Пенсом?!

Треба одмах рећи да је посета нашег председника САД била званична, а не приватна, те да је одбијањем да грађане Републике Србије одмах и детаљно обавести о детаљима и исходу разговора, Председник Републике прекршио одредбу чл. 51 Устава која јемчи право грађана на обавештеност. Истовремено, прекршене је и одредба чл. 6 Закона о председнику која прописује обавезу и начело јавности рада председика Републике. При том, домаћој јавности приликом отвореног одбијања да пружања информација од јавног значаја које се односе на ток и исход званичне посете САД, није изнет нити презентован ни један оправдани разлог у виду претежнијег легитимног интереса, који би евентуално оправдао ускраћивање давања пуне информације везано за резултат посете САД, која за сада у својим најбитнијим детаљима остаје обавијена великим велом тајне.

Управо из тог разлога, резултате те званичне посете можемо само да нагађамо, извлачећи закључке на посредан начин на основу информација које нам се дозирају од стране домаћих извора и то «на кашичицу», а чини се да се више конкретних детаља за сада може сазнати на основу изјава албанских политичких лидера.

Оно што смо схватили на основу накнадно објављеног ауторског текста председника Александра Вучића у листу «Блиц» (2), отвара се «унутрашњи дијалог», за који претпостављамо да би се завршио директним преговорима између представника државне власти Републике Србије, с једне стране, и представника власти сепаратистичког режима у Приштини, са друге стране, који би се највероватније окончали међународним уговором који би био правно обавезујући за обе стране, а чији резулатати би се коначно обликовали и зацементирали приликом намераване и најављене промене Устава Републике Србије. Тиме би се одредбе договореног «Бриселског споразума» конкретизовале и коначно преточиле у будући Устав Републике Србије.

У вези са наведеним, треба поменути и изјаве вођа сепаратиста у Приштини дате непосредно након окончања посете председника Србије Сједињеним Америчким Државама, Скендера Хисенија, Енвера Хоџаја као и Хашима Тачиа (3). Ове изјаве указују на то да је приликом посете у Америци највероватније постигнута сагласност о учлањењу Косова у међународне организације, од којих је прва Интерпол, затим УНЕСКО, а временом, вероватно тек у каснијој фази, када домаћа јавност мало смекша, и чланство у ОУН. У вези са тим Хашим Тачи је навео:

„Свестан сам да Србија не може да призна Косово у наредних неколико дана, месеци или година, али оно што је веома битно јесте да ће Косово постати део свих међународних организација“, додајући да „и Србија и Косово иду ка ЕУ“, с тим да, „све док се не ослободи косовског терета, Србија неће моћи да постане део европске породице“.

Тачи, дакле, тврди да је Србији на њеном европском путу Косово терет, а интересантно је да то исто каже и председник Вучић у свом ауторском тексту објављеном у листу «Блиц», тврдећи да је унутрашњи дијалог о Косову неопходан како не бисмо оставили тај терет потомцима… Изгледа да обојица желе да се ратосиљају тог «терета»: Хашим Тачи тако што би на територији наше јужне покрајине заокружио државност «републике Косово» уз учлањење у УН, а Александар Вучић тако што би Албанцима кроз форму «унутрашњег дијалога», дао зелено светло за учлањење у међународне организације.

Поставља се питање зашто се баш сада, као прво, наметнуло питање чланства тзв. републике Косово у Интерпол?

Одговор би се по свој прилици могао пронаћи у чињеници да током септембра почиње са радом тзв. Специјални суд за ратне злочине ОВК, јер је већ донет и одобрен Правилник о поступку и доказима који ће се изводити пред тим судом, чиме су испуњени сви процедурални услови за почетак рада тог суда.

Када с јесени «косовска» Специјализована већа почну са радом, доћи ће до процесуирања једног броја лица албанске националности, својевремено припадника ОВК, за која постоји сумња да су починили тешка прекогранична и међународна кривична дела, а која се тичу дела из Извештаја Парламентарне скупштине Савета Европе, док. 12462 од 07.01.2011. године. Није тешко претпоставити да ће то изазвати буру негодовања у албанским круговима и међу становништвом, те ће се, са циљем примиривања албанске јавности, указати потреба да се као тас на ваги, покрену поступци и против неких српских бораца који су учествовали у одбрани територијалног интегритета наше земље, боривши се у саставу легалних органа власти тј. Министарства унутрашњих послова и војске Републике Србије против албанских сепаратиста. Циљ би био да се у јавности покрене питање наводног постојања «косовског геноцида», да постоје злочини и са српске стране, а тиме и одговорности обеју страна, и Срба и Албанаца, за дешавања која су се одигравала на територији АП Косово и Метохија током 1990-тих и даље током 2000. године.

Више је него јасно да се никако не може стављати знак једнакости између дејстава припадника регуларног састава полиције и војске, с једне стране, и припадника сепаратистичког покрета, са друге стране, јер оно основно и најважније што их раздваја јесте елеменат противрправности, која је све време пратила албанске сепаратисте. Сем тога, АП Косово и Метохија је део територије Републике Србије коју су бранили припадници наше полиције, а касније и војске, која се као таква третира и Резолуцијом СБ 1244, која је и данас на снази. Као што је познато, на супротној страни су се налазили наоружани сепаратисти који су сами себе назвали ОВК, а суштински се радило о терористичкој организацији, што је чак и амерички Стејт департмент потврдио прогласивши ОВК терористичком организацијом.

Да постоји намера да се процесуирају и српски борци – припадници регуларних јединица полиције и војске који су се борили против сепаратистичке и терористичке организације ОВК, говори и изјава Хашима Тачија од 20.07.2017. године којом он на питање везано за почетак рада тзв. Специјалног суда за ратне злочине ОВК, одговара да ће Приштина «посматрати како ће Београд и међународна заједница поступати према десетинама ратних злочинаца који су учествовали у косовском геноциду и који се налазе на слободи и део су институција Србије.»

Такозвана самопроглашена република Косово није чланица Интерпола и самим тим према важећем Статуту не може да расписује међународне потернице и тражи изручења. Из текста Статута међународне организације криминалистичке полиције – ИНТЕРПОЛ, произилази да чланови те међународне организације могу да буду само државе (земље) и да се нови чланови примају на основу 2/3 гласова чланова Генералне скупштине те међунородне организације (Интерпола).

Међутим, тзв. република Косово не би могла да постане члан Интерпола без сагласности Србије, чак и када би обезбедила двотрећинску већину у Генералној скупштини, из простог разлога што би такав пријем био правно проблематичан и у супротности са одредбама Повеље УН, те Резолуцијом СБ 1244, која гарантује територијални интегритет наше земље. Одлуке Савета безбедности Уједињених нација су правно обавезујуће за све чланове те међународне организације, што врло јасно произилази из одредбе чл. 25 Повеље, која прописује да се сви чланови Организације Уједињених нација обавезују да ће примити и извршити одлуке Савета безбедности. Према томе, све оне земље које би евентуално и гласале за пријем Косова у Интерпол свесно би прекршиле основно начело савесног испуњавања обавеза предвиђено чл. 2 Повеље, као и одредбу чл. 25 Повеље УН. Радило би се о еклатантном кршењу међународног права, гажењем Резолуције СБ 1244 која је на снази. Зато се и указује потреба за пристанак Србије за придруживање тзв. републике Косово свим међународним организацијама и зато се чини да изјаве политичких вођа Алабанаца имају своје упориште и у неким обећањима датим приликом посете нашег председника приликом посете Сједињеним Америчким Државама.

Уколико се то оствари, последице би биле далекосежне.

Таквим евентуалним пристајањем (довољна је и опструкција и пасивно држање) да тзв. република Косово постане члан свих најважнијих међународних организација, Република Србија би признала и саму државност Косова. Јасно, да јасније не може бити, јер једно без другог не иде.

Када је у питању чланство у Интерполу тзв. република Косово би дошла у прилику да расписује међународне потернице и тражи изручење наших грађана правосудним органима те самопроглашене државе, што би значило да многи наши грађани који су учествовали у одбрани наше јужне покрајине од терора албанских сепаратиста, могу врло лако доћи под удар те исте сепаратистичке власти, тачније њихових судских органа.

Председник Србије позива на «унутрашњи дијалог», позивајући на промену колективне свести, одрицање од принципа којима су били вођени сви наши преци који су жртвовали своје животе оставивши нам државу у наследство. При том, из председникове изјаве провејава омаловажавање, обезвређивање и обесмишљавање жртава наших предака јер председник очигледно налази да је полагање живота за одбрану слободе, одбрану вере и отаџбине данас демоде и потпуно превазиђено, изгубивши из вида да без те жртве тешко да би он данас био у прилици да обавља своју високу државничку функцију.

И на самом крају, питамо се није ли «унутрашњи дијалог» осмишљен као привидна легитимизација претходно већ донетих одлука и далеко од Србије осмишљених пројеката, који дијалог би се спроводио путем прибављања унапред наручених и договорених мишљења врхушке најважнијих националних инстутуција, као што су СПЦ и САНУ, представника мреже НВО прозападног опредељења и високопозиционираних и интересно умрежених интелектуалаца?

Данашња генерација Срба је у прилици да упрегне све своје интелектуалне и друге способности како би сачувала своју државу од процеса распарчавања и распадања. На том путу очувања своје државе треба да се чује одлучно «НЕ» чланству самопроглашене републике Косово у Организацији Уједињених нација, и у свим другим међународним организацијама чије су чланице суверене државе, стављајући до знања тиме да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије и да ће то тако и остати.

 

 

Извор:  fsksrb.ru