СРБИН ЈЕ У БЕЧУ СРЕО ПИЛОТА КОЈИ ЈЕ БОМБАРДОВАО СРБИЈУ: Њихов разговор је почео мирно, а завршио се хаосом!

Писац Стефан Симић записао је свој сусрет са војним пилотом НАТО-а у Бечу, који је учествовао 1999. у бомбардовању Србије…

 

Добар неки човек, помислих.

Седели смо у већем друштву, у Бечу. Американац. Породичан човек. Причао је ненаметљиво, уздржано а културно… Постављао сам му разна питања.
У једном тренутку када је чуо да сам из Србије, збунио се, заћутао и погледао ме.

– Баш сте Србије.
– Да, да, баш! Из срца Србије! Поморавље!

Променио је тему…

Након сат времена разговора са другима, поново ми се обратио.

– Младићу, морам нешто да ти кажем, видим да сте разумни.
– Да, изволите.
– Учествовао сам у бомбардовању ваше земље…
– Шта? Ви?
– Да, бомбардовао сам твоју земљу!

Сви у просторији су заћутали и погледали у њега.

– То је ’99 био мој посао… Војни пилот. Пензионисан сам од тада.

Нисам у њему видео убицу а ко зна колико је људи убио.

– Како сте могли – прво је што сам га питао.
– То је мој посао, да нисам ја радио би то неко други. И ако је неко страдао, није било намерно, нама није био циљ да убијамо цивиле…
– Али сте убијали… Шта ви уопште знате о Србији? – питао сам га.
– Да је у Европи…
– И?

 Северна Кореја објавила план напада на Америку! Ево шта је први циљ

Заћутао је.

Гледао сам у тог модерног ратника, ни трунке гриже савести на његовом лицу, уверен да је само радио свој посао, на 10 000 метара изнад земље, за 10 000 америчких долара. Професионалац док, у ствари, још један од плаћеника, сејача смрти…

Тако је кукавички деловао да не би смео ни руке да обара са неким а камоли за било какву реалну борбу, прса у прса. Авион и десетине километара изнад земље су његова савршена позиција за рат.

– Да ли знате да сте ви убица?
– Не, нисам ја убица, само сам извршавао свој задатак, возио авион и…
– Убица је онај ко убије а ви сте убијали.

Све оне приче које смо до малопре причали пале су у воду. Посматрао сам га и ћутао.

Није ми се супростављао, само је ћутао. Савршено прибран, уз саосећање за моју бол али не и за оно што је радио.

– Ви младићу не разумете, ту нема мржње, рат је индустрија…
– А ви сте били њен најгори део.
– То ми је посао, ништа лично, никога не мрзим, посебно не Србе…
– А и зашто бисте мрзели или волели када, ионако, ништа ни не знате о Србији, Балкану уопште?

Наставио сам да га гледам. Од његове руке ко зна колико људи је страдало а у његовом гласу ни трунке кајања. Одрађивао је свој посао, када је било потребно, за то је био плаћен и готово. Ни не зна кога је гађао, ни кога је све убио.

Ко зна све кога носи на својој души, питао би се да уопште има душу…
Ништарија, људска!

– А ако бих сада ја вама разбио главу овом флашом, завршио бих у затвору. Можда бисте страдали, можда не али ја бих био убица, монструм! Новине би биле пуне наслова – Србин убио Американца, из чиста мира а ти, ко зна колико си смрти посејао, и ником ништа… Где је ту правда!

– Ви не разумете правила игре! Миш не може мачки ништа, мачка је мачка а ја сам у тој игри био мачка…

 

И био је у праву, он није гађао људе него мишеве, да је знао да су доле људи не би седео у авиону, радио би нешто друго.

Наставио сам.

– Да вас пребијем вероватно би ме гризла савест а преживели бисте… Што је далеко мање страшно него бацити стотине бомби а да ни не знаш кога тиме сахрањујеш. И што је најгоре не видим код вас савест, ништа…
– Младићу, све су то ствари на много вишем нивоу, о којима ни ви ни ја не одлучујемо, да нисам то радио ја, радио би неко други и све би било исто…
– Извините, шта је вама урадио мој народ? Вама, вашој породици?
– Апсолутно ништа!
– И зашто то све?
– Посао, бизнис, политика, опстанак, како не схватате. Такав је систем. Таква су правила.
– Да ли знате да сам и ја био доле са својом породицом, својим вршњацима, када сте летели изнад нас и бацали бомбе а не комфете и разгледнице.
– Ти ми судиш а не разумеш систем. И да то нисам радио ја, радио би неко други…
– Да, али ја овде седим са вама а не са неким другим.

 

Није му било пријатно, нити је постављао себи таква питања. Посао са сентиментима нема никакве везе…

Онда сам узео телефон, пронашао имена жртава и почео наглас да му читам имена.

– Да ли вам значе нешто имена ових људи?
– Не, први пут чујем! Ко су они?
– Мишеви!
– Какви мишеви?!
– Ваши жртвени мишеви, поштовани господине, жртве, сатима бих могао да их читам. Али коме? За вас су то мишеви а не људи.

Атмосфера у просторији је била све напетија.

У мени се будио све јачи пркос, инат а знао сам шта год да урадим, бесмислено је.

Када знаш да си у праву једино што ти преостаје је да играш на нечију савест.

Али како, када тај неко нема савест, нити је свестан у чему је учествовао.

 

За њега је то нека тамо Србија а за мене је то моја земља. Другу немам.

За мене је то моје детињство, моје љубави, мој живот, моје све а за њега је то само једна од земаља у европи. За мене су то гробови мојих предака и деца која тек долазе, ливаде, њиве, планине, реке, школе, болнице и још толико тога а за њега само пуки објекти које треба да погоди. Ништа више!

У преводу – када убијаш боље да не знаш кога убијаш, како ти после не би било жао.

Почело је оно ирационално да се буди у мени. Слике мртвих, страх, безнађе, све оно што је уследило после…

– Све је то прошло – наставио је – сада смо пријатељи – устао је и пружио ми руку.

Занемео сам посматрајући га. Колико би му само људи пресудило у том тренутку. Посебно они који су некога изгубили. А и они који нису, много је оних којима је Србија изнад свега. Нисам до краја такав али разумем тај однос – туђе нећемо, своје недамо и готово!

 

Устао сам и кренуо.

– Не желим да седим са овим човеком – рекох.

Ухватио ме неспремног сусрет са њим. Нисам по природи осветник али ово је нешто много више од освете. Понос. Правда. Сусрет, очи у очи са човеком, који је директно ко зна кога све убио. И да нисам из Србије, неважно одакле, не би ми било свеједно…

На његовом лицу нисам видео мржњу, више безосећајност, што је, донекле, исто. Када те неко убија потпуно је неважно да ли те мрзи или не осећа ништа, убица је убица.

Нисам имао снаге за расправу а није ми падало на памет да глумим адвоката.

 

Када су ме домаћини испратили до врата, окренуо сам се, вратио, узео онај столњак, и сву храну, супу, све, и сипао на њега да ме бар по нечему запамти.

Седео је мирно док се све то сливало са њега, глумећи моралног победника а ја сам га пљунуо преко стола док су ме двојица држала, вукла и избацивала из стана.

– Бар да знаш Србију још по нечему када те питају нешто о тој земљи! Убицо!

Све ми се смучило те ноћи, сео сам у први аутобус и вратио се кући.

 

Извор: Kurir.rs