Србија

Пре 21 годину ПОСЛЕДЊИ ПУТ су се срели МИЛОШЕВИЋ И ТУЂМАН: Ево шта су тада договорили

Сусрет тадашњих председника Србије и Хрватске у Атини 7. августа 1996. године у грчким медијима је означен као други билатерални састанак двојице саговорника, иако су се током ратних година према незваничним информацијама сусрели 47 пута.

 

На данашњи дан пре 21 годину, према званичним изворима, последњи пут су се срели тадашњи председници Србије и Хрватске Слободан Милошевић и Фрањо Туђман. Као место сусрета, одабрана је Атина, а како бележе медији, пуне три недеље Грци су дискретно припремали сусрет, консултујући се са свим важнијим чиниоцима, у првом реду са Американцима.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Други или четрдесет осми, свеједно, тек сусрет је одржан не на властиту иницијативу једног или другог атинског саговорника, него опет залагањем и притискањем других – што је било правило и обичај – овога пута по свему судећи залагањем Ричарда Холбрука.

Грци су били ради да то представе као круну свог тронедељног дипломатског труда, али знајући за навику да шефови београдског и загребачког режима комуницирају само са великим зверкама и на њихов налог, чине се да је уверљивија вест да је свему кумовао Американац.

Грци су, дакле, дали добре услуге, користећи и околност да је Милошевић радо долазио у Грчку на летовање, па је спојио лепо са корисним – жртвовао је тек један дан од одмора – а ни Туђман није био принуђен да мења климу, дошавши с Бриона и вративши се тамо после разговора.

Американци, међутим, ни данас, 21 годину касније не истичу, своју специјалну улогу у свему томе, сем „случајне информације“ да је Холбрук звао мобилним телефоном Милошевића усред атинских разговора.

Атина је била нека врста настављеног Дејтона, иако је грчки премијер Симитис сматрао за потребно да нагласи да се, овога пута, преговарало „без надзора“.

Знајући да после оваквих сусрета свака од страна има своје тумачење догађаја, а да то често може да унесе нову пометњу, Симитис је приволео своје госте да потпишу заједничко саопштење као неку врсту јавне обавезе.

По том саопштењу, већ у току августа 1996. (23. августа, како је касније и учињено) министри спољних послова треба у Београду да потпишу споразум о нормализацији односа између Југославије и Хрватске, што би касније подразумевало и размену амбасадора. Изражена је спремност да се спорно питање Превлаке реши преговорима, а да до коначног ресења на рту остаје плава застава УН.

Такодје је изражена обострана спремност да се „створе неопходни услови за слободан и безбедан повратак избеглица и расељених лица“. Њима би била враћена имовина или би им се дала „правична накнада“. Безбедан повратак избеглица „подразумева општу амнестију“.

Договорено је и да се наставе разговори о побољшању друмског, железничког, ваздушног, поштанског и телекомуникационог саобраћаја, као и о унапређењу трговинских веза.

О судбини Сремско- барањске области речено је само да Ердутски споразум треба доследно спроводити до краја, то јест до поновног интегрисања тог подручја у Хрватску.

Милошевић је постигнут договор оценио као „веома крупан корак“ у интересу не само обе земље, него и у интересу целог региона. Провладина штампа у Хрватској је нормализацију односа са Југославијом прогласила за „коначну победу у рату“, а Туђман је омаловажио деликатност преосталог спорног питања: Превлака је за неке проблем, али не и за нас.

Судећи по званичним реаговањима на обе стране, Милошевић и Туђман су превасходно разговарали о билатералним односима између Југославије и Хрватске, док је о Босни само „било речи“.

Извор: Telegraf.rs