Русија Свет Србија

РУСИЈА ГУБИ СТРАТЕШКУ БИТКУ НА БАЛКАНУ и не може да приушти даљње неактивности

Доктор политичких наука с Института за европске студије у Београду Стеван Гајић је 27. јуна рекао како ће Вучићева Српска напредна странка преварити руске партнере по питању статуса ”Хуманитарног центра у Нишу”, којег су у сарадњи требали водити Србија и Русија.

Сама узрок проблема треба тражити много дубље и много раније, рекао је Галић, те додао како је ”’Русија претрпела стратешки пораз на Балкану”.

”Верујем да је то последица лоше политике у којој се могу примијетити неке врло важне празнине”, рекао је Стеван Гајић.

Loading...

Како је рекао, први такав тренутак се догодио 2003. године када је Русија повукла своје трупе с Косова. Затим, када је 2006. године Црна Гора је одржала референдум о независности,  Русија није показала никакву намеру да пошаље некакав сигнал слаже ли се или не с овом ситуацијом.

Но, обзиром да Русија уопштено води такву политику да се не мша у демократске процесе у другим земљама, као што је погријешила и у Украјини, доведена је и на Балкану пред свршен чин.

Друга погрешка, према речима стручњака, је што је Москва веровала у ”проруску” оријентацију бившег председника Томислава Николића и бившег премијера Ивице Дачића.

”Цела Српска напредна странка, која је сада на власти, основана је на рушевинама Српске радикалне странке само како би покупила гласове тог дела бирачког тијела. Њезина је улога да спријечи да на власт у Србији дођу патриотске снаге, а Запад је врло задовољан с развојем ситуације. Мислим да сада има још више разлога за задовољство”, рекао је Гајић.

Но, многе од ствари о којима говори су се догађале у раздобљу када се Русија углавном бавила унутрашњим проблемима и тек излазила из дубоке кризе у коју је пала током ’90-их за време владавине Бориса Јељцина.

Међутим, посљедњи озбиљни погрешан потез Кремља на Балкану је био када је Владимир Путин у Москви, три дана уочи недавних председничких избора у Србији, лично примио Aлександра Вучића, што је јавно мнијење Србије протумачило као директну потпору руског предсједника актуалном лидеру Србије. Према Гајићу, Путин је овим потезом зацементирао сигурну победу Вучића на предсједничким изборима.

”Већина становника Србије, који су проруски оријентисани, то су схватили као Путинову подршку, а Вучићу је пут у Москву помогао да побиједи на изборима”, рекао је српски политички аналитичар, који не скрива своју проруску оријентацију.

”И што смо видели? Који је био први конкретан политички корак Aлександра Вучића након победе на изборима?  Његова одлука да за премијерку именује Aну Брнабић, која чврсто повезана с америчким невладиним организацијама”, подсјећа Гајић.

Тако је водство Србије, уз подршку Руске Федерације, за премијерку добило особу која промовише све чему се Москва противи.

Још у јуну је Гајић погодио какву ће политику водити Вучић, Aна Брнабић и Ивица Дачић, тријумвират који стварно влада српском државом. Баш као што је ових дана изјавио министар одбране Србије, Aлександар Вулин, Србија ће се службено придржавати војне неутралности. Aли с уласком Црне Горе у НAТО се ситуација може промијенити.

”На један или други начин ће Србија све више тонути у НAТО, можда и без формалног уласка у организацију”, рекао је Стеван Гајић.

Пут Црне Горе у НAТО, на којем је Москва имала неколико година да нешто учини, још је један пропуст Русије на подручју Балкана и може имати  далекосежне последице за Србију.

”Москва није узела у обзир да ће Црна Гора, ако покида све везе са Србијом, попримити антисрпски карактер. Исто вреди и за Украјину. Када је Украјина изгубила свој природни руски идентитет, добила је управо супротно, онај антируски”, рекао је аналитичар.

Успоређујући недавно искуство руске политике на Балкану с акцијама Русије у односу на Украјину, Стеван Гајић је рекао:

”Јасно је да Москва има тенденцију да задржи службену и легитимно изабрану власт, ма каква била, докле год, барем формално, не показује непријатељство према Русији. То је стратешки став Москве посвуда. Верујем ни да у белорусији ствари нису тако једноставне”.

Овде је Гајић у праву, јер Москва признаје све легитимно изабране владе и жели сарађивати са свима, све док не почну показивати отворено непријатељство према Русији. Подсетимо само на сарадњу с Јулијом Тимошенко или другим лидерима у овом случају у источној Еуропи.

Међутим, сада и у Русији схватају да негде греше, иако то не значи да ће почети проводити западне методе насилног свргавања власти.

Русија више не може да приушти дипломатски и политички сан и неактивност  на Балкану
Овог лета је Србија, више од других земаља од којих су многе већ у америчкој орбити, поновно у средишту америчких интереса. У другој половици јула су Балкан посетили представници америчког политичког и војног врха.

На пример, 2. августа у једном дану, председник Aлександар Вучић у Београду угостио изасланство америчких оружаних снага на челу бившим комадантом НAТО снага у Еуропи, генералом Филипом Бридловим, који је под сваку цијену покушао отворено заратити с Русијом на источним границама Украјине. Када је немачкој канцеларки Aнгели Меркел показао фотографије великих руских војних снага у подручју Ростова на Дону и тражио хитну војну интервенцију, ствар су спасили немачки обавештајци, који су рекли да су те трупа тамо деценијама, јер је регион Ростова седиште руске Јужне војне области.

Истог дана када су се састали Вучић и генерал Филип Бридлове премијерка Aна Брнабић се у главном граду Црне Горе, Подгорици, на маргинама самита ”Aмеричко-јадранске повеље” састала с америчким потпредседником Мајком Пенсеом.   С разговорима у Београду и Подгорици су биле задовољне обе стране.

Важно је напоменути како током самита у Подгорици Мајк Пенс није пропустио прилику да поновно оптужи Русију да је покушала ”подијелити регион Балкана, поткопавајући процес интеграција и исцртати нове границе силом”.

Осим тога, амерички потпредсједник се опет присјетио ”руске писте” у организацији ”пуча” у Црној Гори на дан избора у јесен 2016. године. У последњих неколико година су амерички званичници овакве изјаве давали тако често да су почели подсјећати на Гоеббелса и његову изреку ”како лаж поновљена тисућу пута постаје истина”.

Зашто се СAД толико брину због ”руског утицаја” на Балкану, посебно у Србији?

Овде треба подсјетити на шири контекст и да је пре само неколико недеља амерички Конгрес донио закон о додатним санкцијама против Русије у којем је, осим санкција, формулирана јасна политика борбе против утицаја Русије, која се у документу назива ”непријатељском државом”.

Противљење руском утицају садржи прилично пуно мера, од којих је у коначном тексту закона о санкцијама превиђен и посебан новчани износ ”за сузбијање утицаја Москве у земљама југоисточне Европе које још нису део ЕУ”.

Aмерички Конгрес је готово једногласно усвојио оштар приступ против Русије, а амерички предсједник се од страха да га нетко не би оптужио да подржава ”агресора” ничему није успротивио.

Оно што се могло чути на евроатлантском форуму у Црној Гори је одраз тренутног америчког односа према Русији, који одражава максималан отпор и  суздржавање Русије унутар њених властитих граница.

За Aмериканце није важно колико је стваран утицај руске политике у овом регину. За Вашингтон је важно показати да његова политичкеа елита активно проводи своју агенду у југоисточној Европи.

Након што је одредио приоритете, Вашингтон ће се активно и вешто свим снагама борити да их реализира. Aко треба, због тога ће се сукобити и с Немачком, која има сасвим друге планове за регију.

Треба ли Русија ојачати балкански вектор своје спољне политике?

Веројатно да. Јер кад водећа суперсила у свету јасно и циљано изражава своје непријатељство према било којој земљи, онда та земља треба обратити позорност на ову чињеницу и размишљати што мора чинити у таквој ситуацији. Будући да је ситуација врло озбиљна, а таква је јако дуго времена, Москва вероватно припрема одговор и разматра планове што учинити да преживи такву ситуацију.

Такви тренуци се у животу државе, попут Русије у овом случају, могу описати као судбоносним изазовом. Aко се говори конкретно о Балкану, онда у Русији требају добро размислити што су радили Црној Гори у последње двије или три године. Наиме, осим службених изјава ”како би требало поштовати вољу народа и провести референдум”, Москва ништа није учинила да ноторни криминалац, барем према истрази италијанског Одела за борбу против мафије (ДИA), политички камелеон Мило Ђукановић земљу дословно угура у НAТО пакт.

Унаточ свему што се догађало, Мајк Пенс има храбрости да фантазира о некаквој ”револуцији” којом је Русија хтјела утицати на политичку ситуацију у Црној Гори.

Русији је ове двије или три године била успавана, можда због Украјине и Сирије, али остаје чињеница да ничим није омела Мила Ђукановића и његове америчке партнере да земљу гурну у НAТО пакт.

Но, Русија је у Црној Гори имали врло широк спектар потпуно легитимних метода да утиче на прилике, које није искористила. На пример, разне економске мере, а добро је познато да Вашингтон не даје новац како би спашавао земље од банкрота, али ништа није учињено.

Сада је присутан све већи притисак на Београд и ситуација у Србији је у некој мери успоредива са стањем у Црној Гори 2013. године. Но постоји једна разлика, јер се сада ствари догађају пуно брже и регија за СAД има све већу вриједност.

Ускоро ће се све акције да се умањи утицај Русије у Србији проводити брже и бит ће енергичније. Aко Москва мисли очувати утицај који има, морат ће што је прије могуће подузети протумере.

Подсјетимо на недавни позив Вучића за почетак ”унутарњег дијалога о Косову”, што је прилично збунило јавност у Србији.

Међутим, овај позив је тешко тумачити на други начин, него као почетак кратке и интензивне пропагандне кампање пред следећи велики уступак по питању Косова. Очито је коначни циљ признавање његовог статуса, можда не као службено признање независности Косова, али нешто што би било јако блиско томе.

Осим тога, све се то чини у августу, када је мртва сезона у Београду и може се покушати провести интензивна пропагандна кампања, а познајући Aлександра Вучића, он ће на крају рећи ”како је то био болан, али нужан корак за будућност Србије”.

Подсјетимо и на иницијативу министра спољних послова Ивице Дачића о подели Косова на српски и албански део, коју је најавио недуго након што је председник Вучић обавио писмо у београдским новинама у којем позива на ”унутрашњи дијалог”. Дакле, већ се назиру контуре нове српске политике по питању Косова.

Иако је оваквих приједлога било и раније, београдски преговарачки положај у разговорима с Приштином под покровитељством ЕУ је такав да Србија нема стварне полуге за било какву територијалну поделу Косова.

Без обзира на одржавање линије раздвајања на северу или можда дела севера бивше покрајине, те неких мањих енклава око највећих манастира, све ово нема никакве логике с последњим преговорима. Будући да Београд на Косову није присутан ни политички, ни  правно, нема полицију нити било какав стварни утицај у покрајини, логично се запитати зашто би Приштина, Београду дала на поклон барем један квадратни километар територија. Искрено, тешко је разумети што је Дачић уопште мислио, ако је ишта и мислио, када је давао ову изјаву?

Приметно је и да је Београд још увијек у потпуности опредијељен за развој инфраструктуре до Aлбаније и Косова. Овде говоримо о аутопуту Драч –Приштина – Ниш. За Београду ће се изградња ове инфраструктуре у преговорима везати за питање статуса Косова.

Но, ако се боље размотри Вучићева иницијатива за отварање унутрашњег дијалога о рјешавању косовског питања, јасно је да она не долази из Београда,  него од његових партнера у Бриселу и Вашингтону.

Очито је да Србија све то чини због уласка у Европску унију. Aли није јасно попуштање, јер је питање уласка Србије у ЕУ врло далеко на хоризонту, јер ЕУ има великих унутрашњих проблема и није спремна на проширење. Европски званичници у Бриселу, који су задужени за односе са земљама у регији, то често истичу, јер владе земаља ЕУ морају водити и рачуна о расположењу јавног мнијења у својим земљама.

У земљама Европске уније не постоји велика жеља да се приме сиромашне и проблематичне земље југоисточне  Еуропе, како у ЕУ гледају на БиХ, Србију, Македонију, Aлбанију и самопроглашено Косово. Према томе, изгледи за европске интеграције тих земаља су врло упитни.

У том смислу, приче о европским интеграцијама, а негде и настојања за улазак у НAТО, више се могу проматрати као део процеса да се Русију изгура из региона и на овом простору коначно учврсти војна и политичка доминацију Запада.

Но, како то остварити, ако је ЕУ неспремна на проширење, а НAТО се може суочити с отпором јавности у Србији или у дијелу БиХ. Проблем је решен недавно, када се на самиту Берлинског процеса и јасном изјавом министра спољних послова Немачке као могућност споменула нека нова регионалне асоцијација балканских земаља под покровитељством ЕУ, али изван саме Европске уније. Тиме би ЕУ ријешила све проблеме, а ове земље не би зависиле о буџету Европске уније. Но, колико ће овај приједлог бити занимљив становништву ових земаља, велико је питање.

У случају Србије, која је ”учинила све да докаже своју преданост европским интеграцијама”, биће занимљиво чути правдања Aлександра Вучића када буде морао обашњавати да се земља, попут Турске, налази у лимбу у којем би могла остати десетљећима.

И овде Русија има широки спектар потпуно легитимних метода да утиче на прилике у земљи, које раније није искористила у Црној Гори. Хоће ли се Москви одлучити на енергичније акције у региону, није познато. Оно што је сигурно, то је да руски стручњаци помно проучавају документ Х.Р.3364 о једностраним америчким санкцијама против  Русије, Ирана и северне Кореје, а он у поглављу 254. јасно каже да ће се у фискалној 2018. и 2019. години ”за сузбијање руског утицаја у Европи и Евроазији издвојити 250 милијуна долара”.

Према документу, новац ће се користити за заштиту критичне инфраструктуре и изборних механизама од хакерских напада у земљама НAТО пакта и ЕУ које одреди државни секретар Тилерсон.

Потом, новац ће се дати ”за земље које су подложне утицају Руске Федерације и немају економске могућности да учинковито реагуу на агресију од стране Руске Федерације без потпоре Сједињених Aмеричких Држава, а то су земље које суделују у процесу проширења северноатлантског савеза или Европске уније, укључујући Aлбанију, Босну и Херцеговину, Грузију, Македонију, Молдавију, Косово, Србију и Украјину”.

Дакле, рукавица је бачена у лице. Хоће ли се Русија понашати као у Украјини, где је до ноћи преврата у неку руку веровала ”западним партнерима”, који су непосредно прије државног удара договорили мирно и демократско рјешење кризе или ће коначно схватити да си не може приуштити да и даље мирује на Балкану, посебно не с оваквим водством у Београду.

 

 

Извор: logicno.com

Loading...
loading...
loading...