Немогуће је доћи до одрживог и одговорног решења једног тако значајног питања као што је Косово без озбиљног и тешког дијалога, оцењује Соња Лихт. Председница Фонда за политичку изузетност је казала да је присталица дијалога о свим значајним питањима, „да се друштво пита, да се разне структуре питају, а пре свега компетентни људи“.
„Дубоко сам уверена да, од белих листића до одбацивања дијалога, они који би требало да буду на неки начин и носиоци и чувари демократских принципа- од њих одустају, одустају од улоге у томе и од одговорности“, уверена је Лихт.
Чињеница да је одговорност представника власти неспорно највећа ништа на томе не мења. Истовремено, нада се да ће владајућа коалиција, влада и председник озбиљно и одговорно слушати и учествовати у дијалогу и учити, јер, примећује, стигло је већ много корисних идеја, али они морају бити свесни да је њихова одговорност највећа.
„Они су изабрани да у наше име доносе врло тешке одлуке, а ово може да буде једна врло тешка одлука“, поручује. На питање које су црвене линије које Београд не би смео да пређе у разговорима с међународном заједницом Приштином, Лихт примећује да су оне „с времена на време много флексибилније него што то видимо и него што се показало“.
„Лично, дубоко сам убеђена да је заштита државних и националних интереса нешто о чему апсолутно мора да се води рачуна“, наводи Лихт.
У том смислу се позива на, како оцењује, изузетно значајну изјаву професора Тибора Варадија, дату раније Тањугу, да су границе црвених линија – територијална и персонална аутономија за Србе на Косову и заштита културних споменика.
Лихт каже да би она можда ишла и корак даље и предложила екстериторијалност најзначајнијих културних и историјских споменика, који су, додаје, пре свега верске природе. „То су објекти који су не само тековина српске историје и културе, него су цивилизацијски споменици и као такви морају бити заштићени“, сматра Лихт.
Каже да је за њу изузетно важно што људи после година затишја опет осећају потребу или, како наводи, осећају слободу да размишљају на отворен и креативан начин о томе како решити односе између Београда и Приштине и како те односе заиста довести „преко нормализације до потпуне нормалности“.
Нека од тих размишљања крећу се управо у контексту који је њој веома близак, а то је шири регионални контекст: „Јер само кад у целом региону успемо да успоставимо односе мира, стабилности, поверења можемо заједно да планирамо јасну и одређену европску перспективу за све нас“
