Биће најгоре ако се могући спољни сукоб, који Србији прети, буде превазилазио отварањем ризика за унутрашњи.
Рекавши како је „Олуја“, поред осталог, значила „спречавање нове Сребренице“ и да је, „захваљујући ‘Олуји’ дошло до постизања Дејтонског и Париског споразума“, хрватски премијер Андреј Пленковић, осим што је био одвратан, био је занимљив и на плану несвесног и на плану политичког. Он је био медиум кроз кога је проговарало колективно несвесно савремене Хрватске, презентујући оправданост прогона крајишких Срба као злочина из предострожности. Да Туђманова Хрватска није, дакле, протерала четврт милиона Срба, према Пленковићу, Срби би направили покољ над Бошњацима у Бихаћу. То ће рећи да је једним злочином спречен други злочин, који се могао догодити.
Наравно, тај наратив који казује – да „ми“ нисмо „њих“, „они“ би тада „нас“ или „нама“ блиске Бошњаке – само је један од психолошких топоса преко којих се препознаје нацизам. Казујући како је „Олујом“ – коју приписује политичком генију Фрање Туђмана – направљен „стратешки преокрет односа у БиХ“, Пленковић додатно продубљује своје домете као персонификације колективно несвесног. Реч је, наиме, о омашки: „стратешки преокрет односа у БиХ“ направљен је пола века раније – у Јасеновцу (шта је тек он спречио) – испоставиће се, још монументалнијем хрватском злочину из предострожности. Тако је Хрватски премијер у шуму хрватског политичког континиуитета отишао трагајући за Туђманом, а из шуме изашао држећи се за руке и с њим, али и са Антом Павелићем. А, богами, и са Мајком Пенсом.
2.
Толико о несвесном, а шта је са политичким? Има нешто ново у овогодишњим изјавама хрватских званичника о „Олуји“. Наиме, током ранијих прослава, операција прогона крајишких Срба није се много тицала ничијег осим хрватског интереса, коме је донела више него што се ико надао. Овај пут, међутим, готово да је, уместо националне себичности, доминирао регионални алтруизам, према коме је „Олуја“ спречила нову Сребреницу у Бихаћу и омогућила потписивање Дејтинског споразума. Не верујем да је Пленковићев циљ био да нас све скупа – у Сарајеву, Бањалуци и Београду – наведе да се и сами прикључимо прослави „Олује“ као заједничког празника. Тек, основано је питање откуд оволика брига хрватског политичког врха за регион, коме колико до јуче ни на најтежим мукама не би признали да су икад припадали?
3.
После варшавског састанка Три мора (Интермаријум) лидера 12 земаља ЕУ са Доналдом Трампом, где је присуство Хрватске било запажено, уследио је самит премијера земаља Америчко-јадранске повеље са Мајком Пенсом у Подгорици. После та два догађаја, Хрватска не само да је осетила своју нову улогу у региону тзв. „Западног Балкана“ него се очекује да се у тој улози реализује већи део спољнополитичког смисла постојања хрватске државе. Грубо речено, Загребу је додељена улога проамеричког регионалног капоа, рола за коју се не добија Оскар, али Загреб Оскара није ни тражио. Тражиио је да буде предводник „уљуђивања Србије“, онако је то некад у Београду чинио KuK капетан Коста Херман током аустро-угарске окупације.
Вашингтон је Хрватској наменио улогу LNG чворишта, одакле би течним гасом требало да се снабдева и Србија. Поред тога, Хрватску тек чека да, у улози дугогодишњег савезника САД, буде највећа војна сила у региону, док је давно произведена у регионалну економску и културну силу, показујући да је у нашем случају мека моћ била само претходница тврде.
После изјаве Жан-Клода Јункера да „Западни Балкан“ неће тако скоро у ЕУ, постало је јасно да се Европа повлачи из трке и да нема намеру да парира Американцима на Балкану. Притом се нада само толико да балканске земље неће међусобно заратити на меком европском трбуху, односно да ће Американци свој прљави наум избацивања ЕУ, Русије и Турске са „Западног Балана“ провести мирним путем.
4.
Не верујем да има неког, сем мреже локалних хрватских агената, петоколонаша и нешто културтрегера, да гори од жеље да живи у таквој Србији, која од Вучићевог повратка из Вашингтона као да живи у некој врсти ултиматума. Уместо да уједини нацију у међусобној солидарности и одбрани земље, ултиматум је показао лошије лице српске власти, која очигледан спољни притисак конвертује према унутра. Још горим се показује опозиционо мишљење, где оно прозападно и антивучићевско скоро да се претворило у бранитеља Косова – бескрајно нервирајући чак и Весну Пешић – страхујући да би предајом покрајине Вучић могао да купи још времена на Западу.
По истом принципу, антивучићевски патриоте чврсто му држе палчеве да на Косову изда и силно би се разочарали кад би било другачије, уверени да ће се тад лакше обрачунати са својим сличномишљеницима који Вучића не виде као издајника. На свакој од поменутих страна, очигледно је, догађа се драма власти. Геополитичка драма Србије као да никог не интересује. (У тој равни Србија се није много одмакла од комунизма, производећи толико света талентованог за борбу за власт и једнако неталентованог за борбу за политику.)
Нико, али баш нико – ни власт ни опозиција – није у стању да представи јавности дубину драме у којој се Србија нашла. Можда су у илустровању тих размера ипак најдаље отишли они академици којима је, док су тврдили да Србија више нема деце за рат, као мало коме пре њих за руком пошло да у исто време буду политички бескорисни и морално кукавни. Наравно, став насупрот тог није испразно јуначење нити сувопарно моралисање, већ сагледавање озбиљности српске позиције и тражење вијугавих путева излаза.
5.
Ни актуелна светска догађања не иду у корист Србији. Руско-амерички детант никад није био даљи, а Доналд Трамп никад немоћнији. То, међутим, није ситуција која обећава трајање – Трамп или ће освојити моћ коју му устав и изборни легитимитет дају или ће бити сасвим збрисан са сцене. Он, који никад није имао подшку законодавних тела, по свој прилици, издан је и од већег дела своје администрације. Њему је остало само оно што је поново открио изненадним наступом у Западној Вирџинији – да се врати у изборну кампању и супротстави народ политичким елитама, које су се показале отуђеним од свог електората као никад у историји.
Са друге стране, амерички односи са Русијом све су гори, и иза овог што сада видимо постоје само још прекид дипломатских односа и рат. Остаје, међутим, утисак да су Американци најбољи тренутак за рат – ако је тога икад и било – одавно пропустили. То значи да пре договора великих сила, који ће уследити пре или касније, расте могућност за отпочињање нових прокси-ратова, где се Балкан одавно нацртао као идеално подручје.
Речју, овакво стање ни између Трампа и америчке „дубоке државе“ ни између Вашингтона и Москве не може да траје предуго, али док траје, Србија је у екстремној опасности. Не би било паметно ући у рат у таквој ситуацији, али још мање би било прихватати на дуже време обавезе произашле из данашњих прилика, којима се крај ипак види.
6.
Косово и Метохија само је на први поглед централни део америчког ултиматума Србији. Наиме, Србија која би се сасвим одрекла Космета учинила би то гарантујући своје атлантистичко геополитичко опредељење. После предаје Косова, не би се могло назад ни на једном правцу; тачно се зна где би тад Србија била, коме би припадала и како би се даље дезинтегрисала. То, наравно, и Американци одлично знају.
Добро је што Србија прихвата Косово као главну причу не ширећи даље њен контекст. Ако изађе са паметном преговарачком платформом, где ће избалансирати своје уступке и своје захтеве, Србија стиче шансу и простор за дипломатску офанзиву на глобалном нивоу, којом би потенцијалном агресору и његовим проксијима можда барем за неко време могла везати руке. То ће пре бити могуће ако се у фокусу наступа држи Космет него геополитичка уцена Србије, утолико пре што се са првим може идентификовати већи број земаља него са другим.
7.
Историја се не понавља, али Србија је у сличним ситуацијама већ била. Сваки пут у сличној ситуацији дала је све од себе да сачува мир, али није га увек и сачувала. Бирајући решење, биће најгоре ако се могући спољни сукоб буде превазилазио отварањем ризика за унутрашњи. Низ то уже смо се спуштали и знамо да горег од њега није било.
Извор: standard.rs
