Бројне разноврсне чињенице поуздано указују на то да су обавештајне службе западних држава, посредством агената од утицаја (највиших државних руководилаца) успешно учествовале у разбијању Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Подсећања ради, поменућемо улоге Јосипа Броза и Ивана Стеве Крајачића, који су организовањем Брионског пленума отпочели процес разбијања СФРЈ.
Тај процес је настављен изменама савезног устава 1974. године, да би његово финализовање било организовано почетком деведесетих година прошлог века, терористичким нападима сепаратиста на Југословенску Народну Армију на територији СР Словеније и СР Хрватске. Један од инспиратора и формалних вођа сепаратиста је био тада највиши функционер савезне државе, председник Председништва СФРЈ, Хрват Стипе Месић. Свестан да га нико неће позвати на одговорност, у освит једностране и противуставно проглашене независности Словеније и Хрватске, уз огромну подршку Ватикана, САД и Немачке, поносно је изјавио: “ја сам свој посао обавио, Југославија више не постоји“.
Спољни фактор, руковођен сазнањем да поменуту успешну стратегију треба користити за насилно разбијање како Савезне Републике Југославије, сукцесора СФРЈ, тако и Републике Србије и српског националног бића, тежишно се фокусирао на “реметилачки“ српски фактор на Балкану, кога су проценили као непремостиву препреку англосаксонским (НАТО) светским поробљивачима. За реализацију оваквог подмуклог циља западни хегемони имали су солидно шпијунско језгро у оквиру српског националног корпуса, које су стратегијски оснаживали до нивоа да систематски саботира очување највиталнијих српских националних интереса, и опструира доношење било које ефикасне одлуке која одражава и/или обећава одбрану интереса српског народа и суверенитета српских земаља.
Реч је о категорији грађана Србије (најчешће Срба), који су мотивисани по разним основама (идеолошко-вредносно “убеђење“, материјални фактор, уцена, освета) одлучили да служе туђину, речју и делима, против интереса своје Отаџбине. Заправо, реч је о (не)људима, анационалним Србима, инсталираним на функцијама од кључног политичког утицаја- местима доношења одлука о опстанку и одрживом развоју Србије. У питању је најопаснија врста агентуре страних обавештајних служби, чији је примарни задатак да перфидно омаловажава, модификује, преобликује, превреднује, разара и уништава виталне државне и националне вредности Републике Србије. То су агенти од утицаја (агенти од политичког утицаја) чију основну ангажованост карактерише лукаво разарање свега што има предзнак “српско“. Управо из тог разлога, они су много опаснији од класичних шпијуна. Они такође противзаконито и илегално прикупљају податке који су у Републици Србији категоризовани као строго поверљива или државна тајна. Међутим, оно што их од агената – шпијуна разликује јесте могућност утицаја на процесе и одлуке.
Наведену ангажованост труде се да легендирано прикрију и представе српској јавности као патриотски чин, јер и сами издају отаџбине доживљавају као узвишено дело које је оптимално корисно за стабилност и будућност Србије. С тим у вези запрепашћује чињеница да овакво агентурно шпијунско језгро има раширене пипке скоро у свим областима друштвеног живота наше отаџбине – у сфери одбране, безбедности, економије, здравства, образовања, науке, индустрије, медија… Јавности су доступне многобројне реалне чињенице које индикују наведено. Међутим, њихова згуснутост и систематично покривање свих сфера друштвеног живота Србије ствара утисак у јавности да је таква непријатељска подривачко-субверзивна делатност – уобичајена појава, “исправна и потребна“.
На тај начин постављена, подло инвертована реалност је најопаснија по интересе државе, односно, њу је најтеже препознати оком ‘обичног’ посматрача, односно грађанина. Један од карактеристичних примера јесте такозвана реформа система одбране Републике Србије, којом је систем одбране, транспарентно, доведен на ниво са ког је онемогућен да изврши своју основну мисију – обрану суверенитета и територије Србије од свих облика угрожавања. Српска јавност, анестезирана поменутом инвертованом реалношћу, уз импотентну и корумпирану интелектуалну елиту, скоро деценију и по, није показала никакве реакције на свакодневне преварне радње и процесе, којима је Србија систематски вођена и доведена у подређен, фактички окупациони статус, пре свега заслугом агентуре од утицаја.
Из богатог арсенала издвојићемо најкарактеристичније примере агената од (политичког) утицаја који су претходних петанестак година практично разорили друштвено-политички живот Србије, односно претворили га у филијалу страних интереса. Зоран Ђинђић, инспиратор, организатор и егзекутор рушилачких петокотобарских протеста, чиме је постављен темељ уништења Савезне Републике Југославије и проглашења независности тзв. “Косове“. Како су га Британци колоквијално назвали “београдски квислинг“, период агресије на СРЈ 1999. године провео у државама агресорима, позивајући да се агресија на сопствену земљу настави и продужи најмање још две недеље, како би СРЈ (Србија) капитулирала.
Након пуча у јесен 2000.године, иако особа без дана радног стажа, бива инсталиран на чело владе Републике Србије. Постаје неформални шеф свих криминалних кланова у Србији након 2000. године. Организовао и спровео отмицу и продају тзв. Хашком трибуналу председника Савезне Републике Југославије и ратног команданта оружаних снага СРЈ Слободана Милошевића. Борис Тадић, пројектован и произведен, од министра телекомуникација, преко министра одбране до председника Србије, након атентата на његовог шефа и ривала, Ђинђића. Као министар одбране, поставио темеље уништења система одбране СРЈ и Србије. Организовао уништавање велике количине потпуно исправног и оперативно употребљивог наоружања. Поред осталог, уништаван је ПВО систем СТРЕЛА 2М руске производње, који је показао изузетне резултате у одбрани од агресије НАТО. Такође, започео уништавање великих количина тенкова Т-55, медијски бранећи такву одлуку њиховом наводном застарелошћу.
Десетак година касније, управо то оклопно возило је носилац копнених операција против терориста у Сирији. Подсећамо, многе државе, чак и неке нуклеарне силе, у свом редовном наоружању и данас имају тенкове Т-55. Злоупотребом службеног положаја по налогу западних служби, противзаконито је донео акт о пензионисању начелника Управе безбедности Војске Југославије генерала Аце Томића, чиме је омогућио његово хапшење и притварање током акције “Сабља“. Генералу Томићу је судском одлуком исплаћена одштета за овај противзаконити акт, и формално је враћен на чело војне службе безбедности (није прихватио повратак на ту функцију). За време Тадићевог мандата, ухапшени и испоручени тзв. Хашком трибуналу су многи Срби, између осталих и ратни председник Републике Српске др Радован Караџић и ратни командант, начелник Главног штаба Војске Републике Српске генерал пуковник Ратко Младић.
Горан Свилановић, регрутован, припреман и након петооктобарског пуча постављен за министра спољних послова Савезне Републике Југославије. Након преузимања министарства, отпочео је разградњу дипломатско-обавештајног апарата који је имао дугогодишњу успешну праксу иза себе. Министарство спољних (иностраних) послова је кроз своју историју развило две изузетне обавештајно-безбедносне службе: Службу безбедности (СБ МСП) – контраобавештајну службу МСП, и Службу за информисање и документацију (СИД МСП) – обавештајну службу МСП. Обе службе је тадашњи “демократски“ министар укинуо и расформирао.
Међутим, налогодавци су тражили више. Тражили су и добили, од министра Свилановића, укидање заштићене преписке између Дипломатско-конзуларних представништава СРЈ у иностранству и централе МСП у Београду – односно, укинута је шифрована комуникација – такозвана “шифра“. Такви потези су тада лежерно представљени јавности као нужна реалност јер – “Србија (СРЈ) више нема непријатеља“…. Првослав Давинић, министар одбране СРЈ (Србије и Црне Горе). Доведен и инсталиран од стране атлантиста на чело министарства одбране. Одговоран за аферу “Сателит“, услед које је министарство оштећено за 45.000.000 евра. За време његовог мандата, под врло сумњивим и неразјашњеним околностима су у објекту посебне намене “Караш“, 5. октобра 2004. године године убијени припадници Гардијске бригаде Војске СРЈ (СЦГ) Дражен Миловановић и Драган Јаковљевић.
Тешком злоупотребом службеног положаја уз фалсификовану седницу Врховног савета одбране СЦГ, Давинић фебруара 2005. године у присуству начелника Генералштаба (такође инсталираног од стране атлатиста) генерала Драгана Паскаша, уводи новинаре у објекат посебне намене “Караш“, који је био у статусу државне тајне. Давинић је правоснажно осуђен на казну затвора због имовинских деликата почињених за време обављања функције министра. Момчило Перишић, као бивши начелник Генералштаба Војске Југославије, након петооктобарског пуча бива инсталиран на место потпредседника владе Зорана Ђинђића. Формално је био задужен за питања безбедности и одбране, чиме је покривао почетне контакте са западном агентуром. Организовао је и разрадио шпијунску мрежу у корист ЦИА, уз сарадњу тада активних припадника министарства одбране. Тако организована мрежа је обухватала све нивое, од подофицира и војних службеника, до пуковника.
Након вишемесечног праћења, 2002. године је ухапшен на примопредаји докумената са ознаком “државна тајна“ секретару амбасаде САД у Београду Џону Дејвиду Нејбору. Нејбор је након “демократских“ промена у јесен 2000.године из Хрватске пребачен у Београд, под легендом “свештеника Пентекосталне цркве“. Заправо, радило се о шефу ЦИА-е за Балкан. Истовремено са хапшењем Перишића и Нејбора, ухапшен је и пуковник ВЈ Секуловић, који је био задужен за дигитализацију најповерљивијих докумената, које је преко посредника достављао Перишићу, а овај Нејбору. Перишић је оптужен за кривично дело шпијунажа, судски процес траје већ петнаест година.
По “правди“ надалеко чувени Хашки трибунал, тачније његови прекоокеански ментори, несумњиво мотивисани идејом заштите свог агента од казне која би га следовала од српских правосудних органа, пребацили су га у Хаг. Након извесног времена, иако је имао једну од најистакнутијих функција у такозваном “удруженом злочиначком пројекту“ (начелник Генералштаба Војске Југославије 1992-1998.год), постао је један од ретких Срба који су ослобођени оптужбе за наводне ратне злочине. Након Перишићевог повратка у Србију, актуелна власт је обновила замрзнути процес, и има јединствену прилику да се праведно легитимише уколико му изрекне одговарајућу казну. У супротном, ризикује да себе стави у подређен положај и повлађује агентури од утицаја.
Млађан Динкић, припреман и инсталиран у врх спрске извршне власти након пуча у јесен 2000. године. Као први човек финансијског система Савезне Републике Југославије и касније Србије, организовао је и спровео његово потпуно уништење, и стављање под непосредну контролу западних финансијско-политичких центара моћи. Један од кључних корака тог процеса је било дезинтегрисање националног банкарског система, које је резултовало гашењем највећих националних банака са актуелним потраживањима у милијардама евра (тада немачких марака). Поменути узорак примера агената од утицаја представља само врх пирамиде наше државне и националне трагедије која је генерисана њиховим подлим издајничким деловањем. Обзиром на чињеницу да би списак и опис деловања свих регистрованих агената од утицаја на српским просторима у последњих двадесетак година захтевао студију обима више хиљада страница текста, ради бољег разумевања поменућемо и два актуелна примера агентурно-утицајног деловања, који (само наизглед) припадају “нижем нивоу“ у односу на напред наведене.
Први – 11. октобра 2016. године у Народној скупштини Републике Србије, шеф посланичког клуба Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић је испред своје странке, Народној скупштини, предложио резолуцију о “Србији и Косову“, којом је подразумевано признавање државности терористичкој “Косови“, самопроглашеној на територији јужне српске аутономне покрајине. Други пример – 18. октобра текуће 2016. године, Радио-телевизија Србије (“Јавни сервис европске Србије“) на ударном месту свог интернет портала објавила је илустрацију мапе Србије без уцртане Аутономне покрајине Косово и Метохија. Одмах након тога, албански џихадисти су тај догађај на друштвеним мрежама приказивали са одушевљењем уз коментаре како је у питању евидентан доказ да се и званична Србија одриче своје покрајине. Директор централне државне информативне куће Драган Бујошевић до сада није позван на одговорност због овог подмуклог гафа.
ПУТИН УДАРА ХРВАТЕ ПО ЏЕПУ: Дуг Агрокора према Русији и руски новац МОРАЈУ ДА БУДУ ВРАЋЕНИ РУСИЈИ!
Нажалост, постоји бојазан да организована агентура од утицаја и данас наноси велику штету националним интересима Србије, и српском народу у целини, у свим српским земљама. Њено испољавање је евидентно у многим областима, а тежишно је усмерено на стварање утиска у српској јавности о неизбежној потреби што скоријег признавања терористичке државе на српској територији Космета, али и предају Републике Српске исламистима из муслиманско-хрватске федерације БиХ. Без организоване свеобухватне акције, која подразумева заједничко ангажовање политичког руководства, надлежних институција, праве интелектуалне елите и грађана, агентура од утицаја ће имати могућност да настави свој субверзивни рад наносећи немерљиву штету Србији.
Извор: Fond strateške kulture
