loading...
Србија

Српска гробља крију тајну: Наши војници масовно умиру од НАЈТЕЖИХ болести, а о томе се није смело причати

НАТО агресија (Фото: Јутјуб)

Углавном су о томе стари ратници причали између себе и на сахранама на којима су се окупљали

Окупљање Колегијума команданта некадашње Треће армије, Приштинског и Нишког корпуса, које је заказано за 7. октобар у Нишу, почећемо минутима ћутања за пале и умрле другове. На скупу преживелих старешина из свег гласа ћемо подржати државну иницијативу за формирање Националне лабораторије за истраживање последица НАТО бомбардовања 1999. Јер, наш строј је десеткован после рата. На стотине официра и војника умрло је од најтежих болести у ових 18 година, а да се о томе организовано и громогласно ћутало, ово је коментар пуковника Милутина Филиповића, некадашњег команданта Приштинског гаризона на најновије информације из Београда.
О великом проценту оболевања бораца некадашње Треће армије од најтежих болести до сада се није говорило јавно. Углавном су о томе стари ратници причали између себе и на сахранама на којима су се окупљали. А прича је страшна.

– Први из Корпуса умро је пуковник Ловре, мој шеф обезбеђења током рата на КиМ. То је било одмах по окончању агресије. Добио је рак плућа који га је однео за двадесет дана – сећа се генерал Небојша Павковић: – После њега од агресивног рака плућа преминуо је генерал Негослав Николић, из Нишког корпуса, а затим је оболео и неколико мојих непосредних пратилаца, припадника Специјалних јединица. Мени је на ВМА 2002. оперисан карцином на бешици а следеће године одстрањена ми је штитаста жлезда.

Генерал Павковић се одлично сећа када је први пут био на месту дејства авиона А-10, из кога су бацане уранијумом обогаћене бомбе. Било је то 3. априла код села Рељан на југу Србије.

И “други“ војник “треће“ армије, генерал Владимир Лазаревић, оболео је у исто време. Имао је чак четири операције, две у Београду и две у Холандији.

– Мом оцу канцер се појавио на кожи ноге и два пута је морао на интервенцију. Отац и ја смо уверени да је оболео од последица бомбардовања. Два пута је оперисан у Хагу, на лицу, а потом код кичме. Важно је да је сада код куће и да му је нега доступна – каже Милан Лазаревић, лекар специјалиста у нишком КБЦ.

Генерал Божидар Делић седам година води борбу са најтежом болешћу. Његова касарна у Призрену за 78 дана била је 148 пута на удару.

– Данас могу да кажем да је сваки авион А-10 који је гађао осиромашеним уранијумом погодио, од тога се и данас умире. Мени је 2010. откривен рак дебелог црева, а када су ме лекари “отворили“ схватили су да је болест метастазирала. Уследио је низ операција на плућима, чак шест. Никад нико раније у мојој фамилији није имао рак – каже Делић.

Генерал сведочи да су његови војници били упознати са ефектима уранијумске муниције, али нико није очекивао да ће бити тако широко коришћена. Уместо са 1.200 метара, авиони су гађали са већих висина и није их било брига што промашују.

огађало се да наши војници оду до места дејства да виде шта је “промашено“ и да уђу у радиоактивни облак – говори Делић.

Он тврди да је “Мапа дејства НАТО“, коју је ВЈ добила 2001. из Брисела, само делимично тачна. Сећа се да су, рецимо, рајон Будаково, тачније Букову главу, где је био репетитор за везу, гађали десетину пута уранијумском муницијом, а тог локалитета – нема.

Пуковник Влатко Вуковић, јунак са ратишта код Ђаковице, командовао је батаљоном који је често био на мети бомбардера. Слабост је почео да осећа још у мају 1999. а до јуна је са 72 килограма спао на 50. Ипак, није напуштао јединицу да би 2002. морао у пензију. Више није могао ни да хода. Лекари до данас нису успели да дијагностикују болест, а он једва хода и тешко говори.

– Сви моји лекари су свесни да сам оболео од последица ратних дејства, али пошто ме није “погодило зрно“ веле да немају законских могућности да ми напишу одштету. Страшно је шта смо преживели. Још је страшније што се најчешће виђамо по болницама. Када сам на ВМА 2008. срео војника Рајана Илића, који је оболео од лимфома, плакао сам – говори Вуковић.

Прича о Малчанском одреду, јединица која је на превоју Дуље била изолжена ударима радиоактивне муниције, у Београду је готово непозната. Неких 40 сеоских гробља крије страшну тајну. Пре смрти у 48. Љубиша Ивковић из Преконоге је причао:

– Кад су ме отпустили са испитивања у болници у Сремској Каменици рекли су ми: “Иди кући, за ту болест нема лека!“ Још на ратишту добио сам високу температуру. У Приштини су ми дали 17 ињекција, снимили плућа. У болници су открили да имам воду у плућима, и да ми је цело крило ухватио тумор.

Слична је била и судбина Драгутина Стевановића (26), бравара из Доњег Душника, члана истог одреда. По повратку са ратишта мало је смапао и јео, жалио се на главобољу. Крајем августа 1999. хитно је оперисан на Неуролошкој клиници у Нишу, где му је одстрањен тумор мозга величине девет центиметара. А онда је пао у кому. Адруги пут је оперисан у априлу, а умро је 10. јуна 2000. године.

Извор: Srbija Danas/Novosti.rs
loading...