Издвајамо Свет

ТАЈНА ЕКСПЛОЗИЈЕ У СИБИРУ: Тајна ванземаљска база спасила Земљу од потпуног уништења (ВИДЕО)

Тридесетог јуна 1908. у 7:40 житељи многих села Централног Сибира угледали су на небу плаво-белу лопту заслепљујуће светлости која је иза себе остављала дугачак ватрени траг.

Сведоци овог несвакидашњег догађаја уочили су да се лопта кретала у смеру југ-север, а онда, на малој висини, ватрена лопта је прешла на курс север-североисток, крећући се према међуречју Јенисеја и Лене.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Уследила је страховита експлозија која је била равна снази истовремене експлозије 500-2000 атомских бомби, или око 10-40 мегатона познатог експлозива ТНТ. До експлозије је на срећу дошло у практично ненасељеној области Подкаменаја Тунгуска, 60 километара од села Ванавара. Процене кажу да је којим случајем овакво небеско тело пало у једну типичну руралну област САД, изазвало би смрт око 70.000 људи, уз штету од око 4 милијарде долара.

Удар Тунгуског метеорита (ако је то било то), у урбану зону сравнио би град са земљом, одневши животе око 300.000 људи.На слици десно упоређена је површина дејства Тунгуске катастрофе са градовима Њујорком и Вашингтоном.

Готово све куће у Ванавари су порушене. Мештани градића Киренска, на обалама Лене, угледали су фонтану ватре, дима и прашине. Над тајгом се надвио огромни ватрени стуб висине 20 километара. Иако је дан био сунчан, ватрени стуб су видели и људи из Ленских рудника, недалеко од села Бодајбо. Сеизмографи у Иркутску, Ташкенту, Тбилисију и Јени у Немачкој, хиљадама километара далеко од места катастрофе, регистровали су земљотрес.

Услед снажног ударног таласа насталог након експлозије, дрвеће на површини од 2.000 километара квадратних је полегло или почупано из корена. Пространом сибирском тајгом, тога дана, као да је прошао снажан тајфун који је милионе стабала сравнио са земљом.

У месту Стрелки, које се налази у сибирском беспућу, познати совјетски етнограф И. М. Шушлов, разговарао је са групом мештана, који су му рекли да је ова катастрофа не само уништила сибирску тајгу и њихове логоре где су живели, при чему је убила небројено животиња, него је са собом ова тајанствена појава донела и чудну болест ирвасима, нарочито шугу, за коју мештани кажу да се никада пре експлозије није појављивала.

Објашњења која су током година приписивана овој загонетној сибирској катастрофи одговарала су тренутној научној моди. Како се мода мењала, тако су у помоћ призивана пламена божанства, антиматеријални метеори, НЛО на нуклеарни погон, мале црне рупе…

Нарочито се упорно одржала претпоставка о нуклеарној експлозији. Томе је у многоме допринео совјетски писац научних романа Александар Казанцев, који је годинама касније нашао јако пуно сличности између Хирошиме и Тунгуске, да је поставио и теорију по којој се у Сибиру такође радило о нуклеарној експлозији.

Он је ту идеју оденуо у једну научно-фантастичну причу, објављену 1946.године, у којој је изнео мишљење да је експлозију изазвао оштећени космички брод у покушају да дође до свеже воде из оближњег Бајкалског језера. Тако је рођен мит о „тунгуском НЛО“, који је опстао до данашњих дана.

Њему у прилог ишла су и тврђења да су у близини места догађаја нађени трагови зрачења и да су биолози код неких биљака открили мутације и појачани раст (ефекти који су примењени после дејства водоничних бомби).У прилог НЛО теорији ишла је прича истраживача Леонида Кулика који је у Ванавару посетио неколико старијих људи који су му казали да су тога судбоносног дана на небу приметили „цилиндрично тело“.

Оваква тврђена показала су се недовољно поуздана. Творац технике одређивања старости помоћу радиоактивног угљеника и нобеловац W.Либи, проверавао је резултате испитивања биљних прстенова формираних после експлозије из 1908.године. Нашао је додуше, минималне промене у зрачењу, али је израчунао да би стварна нуклеарна експлозија морала оставити трагове најмање седам пута израженије од оних који су нађени.

Са Либијевим тврђењем да 1908. није било никакве нуклеарне експлозије, слажу се и налази норвешких хемичара који су објавили резултате својих истраживања, по којима биљни прстенови нису показивали никакве трагове зрачења.

Разумљиво је стога да већина научника не прихвата идеју о нуклеарној експлозији. Британски астроном Френсис Випл, први је 1930. године изнео идеју да је Земљу посетила мала комета. Водећи астрономи и геолози у Русији такође се залажу за хипотезу комете, демантујући тако утисак који би се могао стећи из иступања уфолога и писаца како је територија НЛО званична руска верзија догађаја.

Тек 1927.године организована је прва експедиција предвођена академиком Леонидом Куликом. Истраживања у области села Ванавара трајала су три године. Са изузетком улегнуте шуме на огромним просторима тајге, истраживачи тада нису открили неки други траг Тунгуске катастрофе.

Није било ни кратера, ни разбацаних делова неког метеорита. Десетине наредних експедиција нису бациле више светлости на тајну ове невиђене катаклизме. Џиновски космички објект као да се истопио у густим слојевима атмосфере или испарио приликом експлозије.

Између многобројних хипотеза којима је заједничка карактеристика да је „неко“ или „нешто“ пало са неба, а које су имале веома стручну основу, али и банална објашњења, Тунгуску катастрофу на најреалнији начин објашњава она хипотеза која каже да се наша планета сударила са невеликом кометом састављеном од леда и замрзнутих гасова. Она се распала на неколико делова који су прохујали кроз атмосферу.

Тиме је, сматрају присталице ове претпоставке, дато објашњење због чега нема никаквог метеорског материјала на месту несреће, са изузетком сићушних магнетних куглица откривених у узорцима земље. Делови комете, очигледно нису доспели до земљине површине, будући да није откривен ниједан кратер, траг удара неког комада са неба.

Фебруара 1991.године „Комсомолскаја правда“ је објавила сензационалну вест о истраживањима које је у области Евенкијске тајге обавио извесни Владимир Воронов. Тамо је откривено још једно, до тада непознато улегнуће шуме, које је истини за вољу, описано далеке 1911. током градње путева кроз ову област, али нико тада на то није обратио пажњу.
Висина рубова левка је 15-20 метара…Значи, ипак је нешто пало на Земљу. Или је можда то нека појава која није повезана са Тунгуском катастрофом, већ има своје корене у далекој прошлости?Област је наиме толико удаљена од места Тунгуске катастрофе да научници нису ни слутили да је метеорит изазвао овакве последице на Земљи. Вороном се није задржао само на томе. На око 100 километара северозападно од области у којој је Купиковљева екипа вршила истраживање, Воронов је открио велики левак пречника 200 метара, прекривен густом шумом и растињем.

Одговор ће дати будућност, али пажњу скреће следећа чињеница: „Кратер Воронова“, „Куликовљева“ и „Еванкијевска“ улегнућа шуме чине једну заједничку зону оријентисану у смеру запад-северозапад. Ако се ова зона продужи према смеру исток-југоисток долазимо на растојање од 700 километара од загонетног Патомског кратера.

Овај чудни кратер смештен је на Патомској висоравни, налази се на густој и неприступачној тајги, на рубу брда високог 1.350 метара, у средишту области познатој по великим залихама злата. (Зашто ли се Сибир толико чува?).

Иако овај кратер подсећа на вулкан, на њему нема никаквих трагова лаве. У потпуности Патомски кратер се састоји од одломака и комада земље, без икаквих видљивих промена изазваних хидротермалним или неким другим процесима. Такође, облик овог кратера одудара од познате форме која се добија када метеорит удари у Земљу, а идеја о његовом вулканском пореклу одбачена је у старту. У ствари, он подсећа на поједине кратере на Месецу, јер се састоји од правилног прстенастог овала и узвишења у самом центру.

Пружајући се изнад бескрајне тајге, кратер је јединствена појава на Патомској висоравни. Оваквих структура нема нигде више у целом Сибиру. И онда, одједном, Воронов открива идентичан кратер у зони Подкаменаја Тунгуска. Да ли су ови кратери трагови загонетне Тунгуске катастрофе?

По својим димензијама, Патомски кратер је сличан „Кратеру Воронова“.Висина прстенастог овала је 20 метара, а пречник 86 метара. Кратер је симетричан и својом дужом страном оријентисан према југозападу, управо према оној страни са које се кретало непознато тело.

Треба приметити да је према свим познатим материјалима истраживања до 1964. сматрано да је трајекторија кретања космичком тела пролазила у смеру са југа на север (јужна варијанта). Међутим, након детаљних анализа истраживачи су дошли до закључка да се непосредно пре експлозије „дошљак“ из космоса кретао у смеру запад-северозапад (источна варијанта).

Научници су тешко могли да објасне ову појаву, па је рођена хипотеза о „маневрисању“ непознатог тела. Ово маневрисање родило је и хипотезу о паду ванземаљског космичког брода чија је посада до задњег трена покушавала да избегне пад на Земљу.

Претпоставља се да је Патомски кратер настао приликом удара материје неке комете (лед, чврста угљена киселина или метан) која је интензивно дегазирала и која је, можда након удара, наставила са дегазирањем. По свему судећи брзина удара износила је 15-20 километара у секунди, а дубина продирања до 200 метара.

Амерички научници који су такође истраживали овај догађај, сматрају да је Тунгуску катастрофу изазвао део комете Енке која има период ротирања од свега 3.5 године, тако да често пролази покрај Земље. Неки други физичари повезују Тунгуски „метеорит“ са Халејевом кометом коју прати читав рој космичких тела и прашине.

Халејева комета се појављује у близине Земље сваких 76 година. На њеној јако развученој орбити постоји неколико група космичких објеката. Седамдесет шест година након Тунгуске катастрофе, 26.02.1984. практично истом трајекторијом на небу западног и источног Сибира прелетело је светло космичко тело са наранџастим репом.

Над реком Чула, која се улива у Об, тело је експлодирало, а снага експлозије била је еквивалентна снази од 10 килотона ТНТ-а. Ако је Тунгуски метеорит био у ствари природни сателит Халејеве комете, 2060.године када ће поново поред Земље да пролети ова комета, моћи ћемо да проверимо истинитост ове претпоставке.

Пре око 12 година десило се још нешто. Извесни инжењер Јуриј Лабвин био је пронашао фрагмент Тунгуског метеорита у Краснојарску. То је била права громада масе 5 тона, са десетинама камених комада.
Тачно место пада још увек се држи у тајности, док се са стопроцентном сигурношћу не утврди да је заиста реч о метеориту. Зна се само да је откривен на растојању од око 600 километара од центра експлозије. Питање је само шта има да се место пада држи у тајности, и шта су тамо видели они који су први дошли до тог тајанственог места. Све у свему, све је објашњено и ништа није објашњено.

То је био први случај у историји проучавања Тунгуске катастрофе да су откривени делови овог мистериозног небеског тела, који је путовање завршио у сибирској тајги. Према процени краснојарских стручњака 80 одсто овог комада представља комбинација кремена и класичних метеорских материјала, кседеролита и монолита. Место открића овог дела Тунгуског метеорита налази се далеко од очекиваних области где је удар био најјачи.

Тунгуска катастрофа ће и даље бити тема многих предавања, семинара и научних радова, а ни хипотезе о НЛО-у, црној рупи, антиматерији никада неће ишчезнути из ове тајанствене приче.

Али, ово није крај приче, јер најзанимљивије тек долази…

У једном од својих бројева, (2005. године), Магазин Неxус је објавио занимљив разговор под насловом Тхе Инсталлатион, који је британски новинар Грејем Брдсал водио с Валеријем Увановом, представником руске Академије за Националну безбедност.

Грејем Брдсал: Шта је ваша званична функција?

Валериј Уванов: Ја сам шеф Одељења за Истраживање НЛО-а, науке и технологије, руске Академије за Нациналну безбедност, која је базирана у Петрограду.

Грејем Брдсал: Да ли је то званична владина организација?

Валериј Уванов: Наравно да јесте. Ја имам само два човека изнад себе, а они су директно одговорни председнику Путину.

Грејем Брдсал: Чиме се бавите?

Валериј Уванов: Наше истраживање је подељено на два дела. Прво – непрестано скупљање података који долазе из целог света, а онда њихово сортирање у „жуту“ или „црвену“ категорију. Ти подаци се онда даље расподељују разним другим одељењима по целој Русији. Други део нашег рада потекао је из питања постојања НЛО – наравно, ми знамо да они постоје, али не знамо шта се крије иза те њихове активности и какви су њихови интереси. То је тренутно наш најважнији задатак тј. оно чему поклањамо највише пажње.

Грејем Брдсал: Нешто пре него смо почели са снимањем овог интервјуа поменули сте пар интересантних детаља у вези са експлозијом у Тунгуској, 1908.г. Можете ли сада опет да кажете шта је био прави узрок те експлозије?

Валериј Уванов: Наравно. Ми са сигурношћу знамо шта је био узрок. Радило се о метеору, међутим, тај метеор је био погођен … рецимо…неком врстом пројектила. Тај пројектил је био испаљен из једне инсталације, то јест тајне базе. Ми не знамо ко је ту базу саградио али она је саграђена веома, веома давно и налази се у подручју Сибира, неколико стотина километара северно од Тунгуске покрајине.

Грејем Брдсал: Тајне базе?!… Јесте ли сигурни?

Валериј Уванов: Ово могу са сигурношћу да тврдим јер поуздано знамо да се у том региону догодило неколико загонетних експлозија. Рећи ћу вам и ово, посљедњи пут кад је из ове инсталације испаљен пројектил и погођен метеор, било је у поноћ између 24. и 25. септембра 2004. године. То је познато и неким америчким војним круговима, који су пратили овај догађај.

Грејем Брдсал: Извињавам се, али мени то све некако звучи попут научне фантастике.

Валериј Уванов: Знате, господине Грејем, ми иначе кад разговарамо о суштинским аспектима позадине свега овога, ми то чинимо само с онима који разумеју и прихватају – и одговорност која иде заједно са тим. Знате, ми овде имамо посла с технологијом која је далеко испред наше и која је у стању да чини ствари које ми још увек нисмо у стању.

Грејем Брдсал: Можете ли бити мало прецизнији у вези лоцирања те ултратајне базе? Где се тачно налази?

Валериј Уванов: Када на географској карти пронађете место у Тунгуској где се 1908. године догодила експлозија, на југоистоку ћете видети познато Бајкалско језеро. Иза њега се према северу протеже огромна пустара величине неких 100.000 квадратних километара То је подручје веома слабо насељено, нема ни градова, ни села, ни сибирских номада… Тамо смо лоцирали ту базу.

Грејем Брдсал: Регистровали сте и њене активности?!

Валериј Уванов: Сада ћу да будем потпуно отворен… Ова база има и неку врсту властитог енергетског система, којег смо ми успели да лоцирамо. За време сукоба у бившој Југославији по први пут смо приметили појачану емисију енергије из тог постројења, односно, базе. За нас је ово било невероватно откриће, мада већ од пре поуздано знамо да је та база у некој врсти интеракције са социјалним превирањима и ратовима у свету.

Грејем Брдсал: Претпостављам да су ваша истраживања тајне базе занимљива и садржајна. Откад она трају?

Валериј Уванов: Већ годинама, а добар део наших истраживања чини и анализа и претрага прастарих списа и хроника. Тако смо пронашли и записе Ецхутин Аппосс Аланхор. Данас их једноставно називамо Аланхор списима, а према нашим проценама стари су најмање 4000 година. Оно што је најневероватније је то што је у њима једним готово разумљивим научним језиком детаљно описано све што се ту дешава… Ја сам посетио то подручје два пута. Први пут су наши детектори открили веома висок ниво радијације. Морам да признам, било је веома опасно јер нисмо никако могли да се заштитимо од ње.

Грејем Брдсал: Шта сте још открили?

Валериј Уванов: Неколико локалних становника знају доста тога о том тајанственом постројењу. Чак су нам детаљно описали и нацртали металне структуре, које су тамо видели. Ови људи, чланови њихових породица и њихове животиње, сви пате од радијационе болести.

Грејем Брдсал: Тунгуска експлозија, тврдите, имала би трагичније учинке да пројектил упућен из тајне базе није при паду уништио меторит?!

Валериј Уванов: Да, сигурно. И још ћу нешто да вам кажем у вези са Тунгуском експлозијом, што вероватно никада пре нисте имали прилику да чујете.

Нешто се заиста чудно дешавало тих дана. Сва жива бића су већ била напустила регион Тунгуске два месеца пре него што се експлозија догодила…

 

Извор: Conopljanews.net