ЗВАНИЧНИ Београд се прави као да је у најбољим могућим односима са свим страним амбасадорима који у њему „столују“. А да је у најбољим са онима који се премијеру, министрима и председнику Србије највише „пењу на главу“ и постављају се наредбодавно и полунаредбодавно.
Такви су, то и београдски врапци знају, они са Запада они који највише хвале Александра Вучића, његов европски пут и немерљиве доприносе стабилизовању Балкана.
И, нема изгледа да се у овоме нешто скоро измени.
АКО НЕМАТЕ НОВЦА, ПОСАО И СРЕЋЕ У ЉУБАВИ ПОМОЛИТЕ СЕ ОВАКО: Чудотворна молитва Свете Ксеније!
Међутим, има међу Србима неко ко има петље да амбасадорима-наредбодавцима каже: доста!
Милорад Додик је јавно поручио амбасадорки Сједињених Држава у БиХ, Морин Кормак, да престане да се меша у њене унутрашње ствари.
Хоћемо ли дочекати да и власт у Београду почне тако да се понаша?
Шта би требало да се догоди да Александар Вучић и(ли) Ана Брнабић кажу неком амбасадору да се не меша у унутрашње ствари Србије?
Иако се Александар Вучић повремено „кошкао“ – индиректно и дозирано, без помињања имена – и са амбасадором САД, Кајлом Скотом, због чега он неће и не сме као Додик?
Биће друкчије кад Београд буде знао шта је максимум, а када се никако не сме попустити.
Владимир КЕЦМАНОВИЋ, писац
• Док је Милошевић сваку дипломатску битку – ако изузмемо његову коначну битку пред хашким трибуналом у којој је остао доследан до краја – почињао са готово максимално тврдим, а завршавао са прилично капитулантским ставом, власти од Петог октобра до данас карактерише претерана попустљивост као константа
За разлику од Србије, којој се директно оспорава сувереност на делу територије, Републику Српску покушавају да оспоре у целини, што њеног лидера тера на бескомпромисан став.
С друге стране, чињеница да Републику Српску Запад не прихвата као засебну државу, него као део Босне и Херцеговине, а да она, унутар својих граница, јесте суштински суверена, Додику оставља адут који власти у Србији немају, јер Србија на делу своје територије нема суштински суверенитет…
То је део одговора на ваша питања или одговор на део ваших питања.
А да бих рекао шта је потребно да би власт у Србији рекла неком амбасадору да се не меша у унутрашње ствари, неопходно је присетити се српске спољне политике у протеклих четврт века.
Док је Милошевић сваку дипломатску битку – ако изузмемо његову коначну битку пред хашким трибуналом у којој је остао доследан до краја – почињао са готово максимално тврдим, а завршавао са прилично капитулантским ставом, власти од Петог октобра до данас карактерише претерана попустљивост као константа.
И код Милошевића и код његових наследника разлог неадекватног понашања био је и остао последица суштинског неразумевања међународне политике.
Дакле, доживећемо да српска власт неком амбасадору каже оно што треба да се каже онда када буде способна да препозна који је реални максимум до ког у датим околностима може да се иде, како не бисмо попуштали онда када не морамо и терали потомке да буду непопустљиви онда када се не сме.
Западни амбасадори прелазе границу – то траје већ пуних 17 година
Владислав ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ
• Да ли је Додиково „не“ тврђе него Вучићево, односно које последице вуче чије „не“? Вучићево има већу тежину јер је Србија независна међународно призната држава
• Ми сада треба да укажемо да је бриселски процес подвала и да сачекамо бољи тренутак када ћемо бити равноправније третирани. А тај тренутак је везан за то да монструм држава Косово, не може да потраје у срцу Европе, јер нема шансе да постане чланица УН. Време ради за нас и мораће да нам понуде праве, а не овакве преговоре
Не сећам се тачно са ким је Вучић разговарао, али, мислим да је пре кратког времена рекао нешто слично Америци – рекао је да је то наше унутрашње питање и тиме пресекао онога ко је почео да говори.
Дакле, било је таквих ситуација, али то не значи да их није могло бити више. Јавност би очекивала да то буде чешће, нарочито ако притисци и насртају добијају грубу форму. Ја не знам да ли је било таквих наступа и да ли је пропуштена прилика да тако одреагујемо.
И да ли је пробитачно да одреагујемо на такав начин у свакој таквој ситуацији?
Ако наша страна очекује неки већи „улов“ у разговору, онда тешко да ће се поставити тврдо на провокацију друге стране.
Да ли је Додиково „не“ тврђе него Вучићево, односно које последице вуче чије „не“? Вучићево има већу тежину јер је Србија независна међународно призната држава.
Амбасадори сигурно наступају динамички и прелазе границу дозвољеног, нарочито западни. То је пракса која траје 17 година. Када ми кажемо да Србија неће у NATO, то је јача позиција, него кад то за РС каже Додик. Нама то нико не спори. Друго је питање, шта би рекли када би ми тражили да будемо – не војно неутрални, него трајно војно неутрални. Јер, то би нагласило да је то непроменљиво.
Ко делује да је спремнији на компромис са амбасадорима?
Додик је директнији, афористичнији, а Вучић хоће да остави простор, да буде еластичан и осигура перспективу за нове разговоре. Колико је то исплативо – то је друго питање, али то је стил који он негује.
Факти: Зар то није прво питање, с обзиром да је та еластичност резултирала нпр. Бриселским споразумом, односно са „да“ кад је требало рећи „не“?
Пре него што је Тадићева влада ушла у бриселске преговоре није узела у обзир фактор времена – да ли време ради за другу страну или за нас. Мислим да сад треба да укажемо да је бриселски процес подвала и да сачекамо бољи тренутак када ћемо бити равноправније третирани. А тај тренутак је везан за то да монструм држава Косово, не може да потраје у срцу Европе, јер нема шансе да постане чланица УН. Зато Запад жели убрзање преговора и коначни договор, а ми од 5. октобра 2000. грешимо јер не питамо Запад да ли прихвата Србију у њеним уставним границама или не и да ли жели да она као таква уђе у ЕУ.
Време ради за нас и мораће да нам понуде праве, а не овакве преговоре. Ако бисмо још отвореније и тврђе поручили западним амбасадорима да Србија никада неће дозволити да Косово постане члан УН и да они не треба да очекују да ће Србију икада сломити у томе – они би сами могли да се охладе у односу на бриселски процес. И да покушају да нас придобију на неки други начин, нечим што је за нас повољно!
Западу се жури јер сваки следећи дан слаби њихову позицију у очима светске јавности, зато журе са пристанком Србије, а ми треба да наступамо са чврстим „не“ и да се поставимо без журбе, неисхитрено.
Данашња власт у Србији је на речима патриотска а по делима прозападна
Слободан ЕРИЋ, главни уредник листа „Геополитика“
• Додикова изјава је гест самопоштовања. А на самопоштовању се суштински гради самосталност једне државе. Захваљујући Додиковој одлучности и често, политичкој дрскости у односу према западним амбасадорима и другим политичким представницима Запада, поред осталог је и сачувана Република Српска
Председник Републике Српске Милорад Додик још једном је манифестовао своје државничко самопоуздање када је затражио од страних амбасадора да се не мешају у унутрашње ствари Републике Српске.
Било би добро да Додиков пример следи и Србија, али и друге земље региону иако ће Додиков захтев упућен страним амбасадорима да се не мешају у унутрашње ствари РС имати ограничен учинак.
Јер, проблем нису амбасадори него велике силе, које они представљају, а које се у последњих неколико векова мешају у послове на Балкану.
ОТЕТО, ПРОКЛЕТО- КОСОВО ЋЕ ОПЕТ БИТИ СРПСКО Aлбанцима једини спас карта за Београд
Додикова изјава је гест самопоштовања. А на самопоштовању се суштински гради самосталност једне државе. Захваљујући Додиковој одлучности и често, политичкој дрскости у односу према западним амбасадорима и другим политичким представницима Запада, поред осталог је и сачувана Република Српска.
Наравно, опстанку Републике Српске, допринела је и двосмислена политика неких земаља Запада, који упркос јавно демонстрираној подршци БиХ, кроз политику „divide et impera”, посредно користе Србе за обуздавање муслиманског фактора.
Не могу се сви страни амбасадори и све земље стављати у исти кош: они који су вам увели санкције и бомбардовали вас, са онима који су гласали против уласка „Косова” у Унеско.
Србија је после петооктобарског преврата 2000. године ушла у фазу, најблаже речено, ограниченог суверенитета. Амерички амбасадор Вилијам Монгомери, не само да се мешао у унутрашње ствари наше земље, него је практично учествовао у доношењу неких одлука у тадашњој досовској влади.
Досовска влада је и по речима и по делима била прозападна.
Данашња власт у Србији је само на речима патриотска а по делима прозападна.
Дакако, треба уважавати интересе других, посебно великих држава и њихове опуномоћене представнике. Али, Србија пре свега треба да уважава и следи сопствене националне и државне интересе.
Ако не следи своје – следиће интересе других.
Извор: fsksrb.ru
