Издвајамо Србија

ПРИНЦ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да ли вам се свиђа ово што видите? Монархија је решење, краљ није члан странке

Принц Александар ИИ Карађорђевић појавио се на јавној сцени почетком деведесетих, у истински кошмарно време, када је наша земља била разапета између онога што је комунизам оставио по свом самоуништењу и онога што су од исте те земље у наредних четврт века направили бивши комунисти, антикомунисти и њихови потомци, одједном сви скупа спаковани у „васколико српство“.

Александар Карађорђевић није се либио да током тих деведесетих дигне глас против Милошевићевог режима, био је присутан на многим састанцима демократске опозиције, а по Милошевићевом паду, преселио се у Србију, која му је уступила на коришћење дедињски дворски комплекс. Како су времена поново постала тешка и трагична, у својој потрази за решењима која би нас можда извадила из историјског „канала“, ни не схватамо да се међу нама обрео и аутентични дискретни херој – краљ у републици (чију заставу, у складу с нашим свеукупним парадоксом, краси круна његових предака), који, стекао сам такав утисак, воли сав народ, и грађане и сељаке и левичаре и десничаре и опозицију и власт и цркву и атеисте, па и оне који га извргавају руглу.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Лето 2017. красиле су издашне врућине, а нарочито је упекло када смо се обрели у Краљевском двору, на Дедињу. Без обзира на „црвени аларм“, тамо је владало узбуђење због управо најављеног венчања сина нашег саговорника, принца Филипа Карађорђевића и Данице Маринковић, ћерке сликара Цилета Маринковића. Престолонаследник се нашао разапет између непланираних обавеза и прекоокеанских путовања, али није померао наш раније заказан састанак. Примио нас је у радном кабинету свог деде, краља Александра, а сликао се гдегод смо га поставили, професионално и стрпљиво, што је права реткост на фотографисањима за интервјуе. Како смо се упознали, тако смо почели да теоретишемо о монархији, а Александар је, ваљда зато што овде монархију понекад поистовећују са Душановим царством, поменуо Шведску. Тамо је, каже, прави социјализам, а не оно што се овде називало социјализмом, док ја узимам парче розен торте којом смо послужени. А затим и још једно.

WС: Ваше височанство, школовали сте се на престижним светским школама. Чега се сећате из школских дана, чему Вас је такво образовање научило?

Моје образовање је било врло интернационално. Стекао сам бројне пријатеље из целог света и још увек сам у контакту са многима од њих. Највец́а међународна школа коју сам похађао била је Ле Розеј у Швајцарској. Током пет година проведених тамо имао сам јединствену прилику да упознам различите културе и припаднике више од шездесет националности. Захваљујући образовању у Швајцарској, био сам у прилици и да усавршим скијање, мој убедљиво омиљени спорт, па и да победим у неколико такмичења. Ле Розеј има два кампуса, један на Леманском језеру, који се користи током јесењег и пролећног тромесечја, и други у граду Гштаду у Алпима за боравак током зиме. Мој отац, Краљ Петар ИИ, сматрао је да је похађање школе Ле Розеј за мене било сувише лако, па ме је због тога послао у школу Калвер у Индијани у Сједињеним Америчким Државама на летњи камп, а затим сам тамо провео и целу школску годину. Након Калвера, похађао сам колеџ Гордонстоун у Шкотској, као и Милфилд у Енглеској. Много сам научио и у школама у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама, посебно како разумети људе различитих провенијенција и традиција. Наши млади данас раде то исто и надам се да ц́е резултати бити врло позитивни када се врате из иностранства.

WС: Да ли је војнички режим из младости утицао на Ваше навике?

У мојој породици постојала је традиција да се похађају војне школе, међутим, то се сада, у 21. веку, променило. Мој најпознатији предак који је ишао у војну академију био је прадеда краљ Петар И, који је похађао најпрестижнију француску војну академију Сен Сир. Мој деда, краљ Александар био је у Царском пажевском корпусу у Санкт Петербургу. Свакако смо и моји преци и ја имали велике користи од искуства које смо стекли у тим установама. Научили смо се строгој дисциплини.

WС: Какав је Ваш став према српској војсци данас?

Веома је важно да Србија има јаку и спремну војску. Наше оружане снаге морају увек да буду спремне и добро обучене. Веома сам поносан на српске оружане снаге. Данашња војска битно је другачија, нагласак је на супериорној техничкој специјализацији и способности да се великом брзином прелазе велика растојања, што је радикално променило тактику и стратегију.

WС: Поменули сте скијање као спорт у коме сте се најбоље снашли. Колико је бављење спортом важно за човека?

Сматрам да је спорт веома важан. Он помаже да се остане у форми и да се буде спреман за многе изазове и искушења, који се не могу избећи у животу. Зато је важно да се утиче на децу и омладину да се баве спортом, то је изузетно важан део одрастања, не само физичког, већ и духовног. Веома сам волео скијање, али и рагби. Водени спортови су такође лепи, дивим се нашим ватерполистима, то је изузетно захтеван спорт. На моју велику жалост, нисам баш добар у тенису!

WС: Шта мислите о Новаку Ђоковићу?

Ватрени сам Нолетов навијач, он је за мене херој! Моја супруга и ја смо, заједно са принцом Албертом, пратили његов меч у Монте Карлу пре неколико година, Новак је играо импресивно! Такође, гледали смо га на стадиону „О2“ у Лондону где је такође одиграо невероватан меч.

WС: Ваш отац, Краљ Петар ИИ, био је једна од најтрагичнијих историјских личности у прошлом веку. Какав је био ваш однос?

Био сам веома близак са мојим оцем и увек сам једва чекао да га видим, посебно током школских распуста. Сећам се, једном приликом док је живео у Кану, у Француској, предложио сам да одемо заједно на плажу. Одговорио ми је да је превише заузет многим састанцима које је имао са генералима, политичарима… Након неколико дана питао сам га да ли се икада састаје са обичним људима. Није му било нимало драго.

WС: Како гледате на рехабилитацију Вашег оца, Драже Михаиловића, али и на покушај рехабилитације Милана Недића.

Оно што се догодило мом оцу краљу Петру ИИ било је трагично и веома тужно. Он је веома патио од носталгије, био је отргнут од своје земље када је имао само седамнаест година. Зашто смо мој отац и ја морали да будемо рехабилитовани када нисмо учинили ништа против наше земље? Ми смо нелегално били проглашени за такозване државне непријатеље 1947, од стране комунистичког диктаторског режима. Ја сам тада имао две године и био сам други на тој листи! То је било брутално кршење људских права, једно одвратно политичко насиље. Оно што се догодило генералу Михаиловићу је ужасно. То је била последица братоубилачког рата, генерала Михаиловића су комунисти убили, а председник Труман га је одликовао Легијом части. Трагична је и прича о генералу Недићу. Нема сумње да је он одлучио да сарађује са Немцима да би сачувао што више људских живота и установа српске државе, али је такође чињеница да никада није изведен пред суд, што значи да – са формалне правне тачке гледишта – јесте био оптужен, али не и осуђен.

WС: Зашто је парламентарна монархија одлично решење за посрнулу Србију?

Осврните се око себе! Да ли вам се свиђа оно што видите? Уставна парламентарна монархија је одлично решење за Србију, зато што краљ није члан ниједне политичке странке, он влада, али премијер управља земљом. Краљ је симбол стабилности, јединства и континуитета. Уставна парламентарна монархија веома добро функционише, на пример, у Шведској, Данској, Норвешкој, Великој Британији, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, Јапану и другим земљама. Погледајмо мало ближе Норвешку. Она је 2014. године била рангирана веома високо по такозваном Индексу просперитета, чијих осам категорија показује колико је једна држава напредовала како у економском смислу, тако и у категоријама образовања, здравства, личних слобода, безбедности, предузетништва… Норвешка је и пре 2014. године била на првом месту поменутог индекса шест година заредом, а те године била је на трећем месту по економским перформансама, петом по квалитету здравствене заштите, петом месту по образовању, седмом када је у питању управљање државом, као и изузетним достигнућима у категорији личних слобода.

WС: Да ли је заиста само жеља народа пресудна за успостављање парламентарне монархије или утицај има и страни фактор? Да ли би се ЕУ противила промени друштвеног уређења Србије?

Србија мора да држи своју судбину у својим рукама. Морамо сами да контролишемо сопствену будућност. Ниједна страна сила не сме да управља нашом судбином. Ако би Србија постала уставна парламентарна монархија, то засигурно не би наишло ни на какво противљење земаља Европске уније, с обзиром на то да њу чини и седам монархија. Те земље у сваком погледу одлично сарађују са републикама. Да бисмо се квалификовали за чланство у Европској унији, морамо да испунимо следеће услове: да стабилизујемо институције које гарантују демократију, владавину права, поштовање људских права и права мањина; да успоставимо ефикасну тржишну привреду и начине како да се носимо са конкуренцијом и тржишним изазовима Европске уније; да прихватимо и ефикасно применимо све обавезе чланства, укључујући и прихватање крајњег циља – а то је стварање политичке, економске и монетарне уније. Морам да напоменем и то да смо моја супруга и ја веома задовољни одличним односима које имамо са краљевским породицама Европе и Блиског истока. Они нас често позивају на догађаје као што су рођендани, венчања и сличне прилике.

WС: Један човек је користио Ваш дворски комплекс за свог живота – Јосип Броз Тито. Како се осећате када шетате просторијама у којима је комунистички југословенски вођа примао државнике, у којима су га забављали кино-оператери, глумци и музичари? Чак је и Даворјанка Пауновиц, Титова прва партизанска симаптија, сахрањена у оквиру комплекса. Да ли Вам сметају „сени“ тог привременог узурпатора двора Ваше породице?

Наша прва посета дворском комплексу догодила се у децембру 2000. године. Пре тога, покушао сам да посетим дедињске дворове у јуну 1992. године, али то ми је било изричито забрањено. Био сам прилично потресен због тога с обзиром на то да је цео дворски комплекс сазидао мој деда, Његово величанство краљ Александар И. Када смо се коначно уселили у дворски комплекс, то је био веома емотиван тренутак за мене и све време сам се питао како би било да је и мој отац био ту са нама. Комунистичка власт је користила дворски комплекс без одобрења мог оца, који никада није абдицирао. У годинама после Другог светског рата свакако је било много фасцинантних личности које су боравиле на Краљевском двору, што је помало необично, јер су они одседали у нечијем одузетом имању. Мој деда је направио краљевски двор личним средствима, као искључиво приватну резиденцију, што је могао захваљујући руднику злата чије је акције поседовао. Овај рудник злата је и даље конфискован. Што се тиче Даворјанке Пауновић Зденке, она је сахрањена у близини Белог двора 1946. године. Њена судбина била је трагична, али, осим уколико њена породица не буде тражила да се Зденкини посмртни остаци сахране негде другде, остаће ту где су.

WС: Какав однос имате према бившим југословенским републикама и Југославији, будући да сте потомак два југословенска краља?

Много тога се догодило, а трагедија догађаја из деведесетих година оставила је дубок траг на свима нама, без обзира на етничко или верско порекло. Многи људи су убијени и рањени. Многи су изгубили своје домове и све што су поседовали. Данас је за Србију веома важно да имамо добре односе са свим нашим суседима, пошто зависимо једни од других у смислу економског опстанка. Економске везе између Србије и суседних земаља морају да буду ојачане и промовисане. Неопходан нам је слободан проток капитала, добара и људских ресурса. Морамо да живимо у миру и пријатељству!

WС: Какав је Ваш став о Косову?

Косово је у нашим срцима, моја супруга и ја сваке године идемо на Косово на Видовдан. Влада ће морати да пронађе решење. Сви морају да поштују права оних који су страдали, а нема сумње да је судбина Срба на Косову и Метохији трагична.

WС: Колико су Срби који живе у иностранству важни за Србију? Какав је Ваш однос са њима?

Са свима имам добре и веома пријатељске односе, па исто важи и за нашу дијаспору. Како сам годинама и ја био део дијаспоре, не по сопственом избору, имао сам прилику да сретнем много наших људи и да са њима успоставим пријатељске односе. У нашој дијаспори има више различитих врста емиграције, као што су економска или политичка. Тужно је што су сви они, на неки начин, носталгични. Веома бих волео да се односи између матице и дијаспоре побољшају. Има толико тога што може да се постигне заједничким радом. Наши људи у дијаспори стекли су огромна искуства и знања захваљујући животу и раду у условима тржишне привреде.

WС: Чини се да сте Ваша супруга и Ви посветили свој живот добротворном раду. Да ли можете нашим читаоцима да приближите своје хуманитарне активности?

Веома је важно да се помогне људима у невољи. Наши људи су прошли кроз толико тога и треба да им се помогне колико год је могуц́е. Веома сам поносан на своју супругу, на њен рад и на њену хуманитарну Фондацију. Моја супруга, принцеза Катарина, покровитељ хуманитарне организације Лајфлајн, још 1993. године основала је канцеларију у Чикагу, затим и у Њујорку, Торонту, Лондону и Атини. Након нашег повратка у Београд 2001. године и проширењем хуманитарних активности, основана је Фондација Њеног краљевског височанства принцезе Катарине. У претходном периоду та Фондација је остварила низ успешних хуманитарних пројеката, као и оних у области едукације лекара и побољшања услова лечења наших грађана. Недавно смо Клиничком центру Ниш испоручили нови дигитални мамограф вредан 300.000 долара и пацијент монитор вредности 10.000 долара. Мамограф је донација која је остварена захваљујући америчкој компанији Хологиц, док је за нови монитор заслужан Лајфлајн Њујорк. Једна од највећих донација у последње време обухвата опрему за медицинску стерилизацију вредности 1.400.000 долара, која ће бити испоручена у четири болнице у Србији. Такође, поносни смо на успешно одржану осму Конференцију српске медицинске дијаспоре, на којој је своја искуства из различитих области медицине разменило више од пет стотина лекара. Бројне наше лекаре послали смо на специјализацију у иностранство; у МД Андерсон у Хјустону и Слоан Кеттеринг Цанцер Ресеарцх центар у Њујорку. У школи за децу са посебним потребама, „Мара Мандић“ из Панчева, отворили смо десету сензорну собу за коју су средства прикупљена на хуманитарној акцији коју смо организовали у Лондону, уз несебичну помоћ Цилета Маринковића и Роксанде Илинчић. Домовима здравља Нова Варош и Жабаљ уручили смо возила за превоз пацијената, а поносни смо и на отварање првог међународног кампа за децу са оштећеним слухом.

WС: И Ви имате добротворну фондацију?

Моја Фондација за културу и образовање се већ шеснаест година бави унапређењем образовања у Србији, обезбеђивањем стипендија, као и пружањем могућности запошљавања младима. Пројекат на који сам највише поносан је годишњи пријем за шест стотина најбољих матураната из шест стотина средњих школа у Србији и Републици Српској, односно свечана додела похвалница и пригодних поклона ђацима генерација. Моја фондација је мала, али је помогла многим нашим младима да добију стипендије и да унапреде своје знање. Млади су наша будућност и њихов труд треба да буде цењен и награђен.

WС: Ваше Височанство, која вина волите?

Веома волим наша српска вина. Она су прошла дуг пут развоја и настављају да буду све боља. Вина из Краљевске винарије на Опленцу су ми једна од омиљених. Мој деда, Краљ Александар И и прадеда краљ Петар И прославили су опленачка вина по целом свету.

 

 

Извор: Марко Видојковић / Wине стyле

БОНУС ВИДЕО