СЛЕДЕЋИ ЗАДАТАК ВУЧИЋА: Србија мора радити на побољшању угледа НАТО

Он би требало да представља оно што се некада звало, „тотални рат“. Не само војни сукоб наоружаних армија, већ потпуни сукоб држава и војнополитичких савеза у који су укључени сви потенцијали зараћених страна (дипломатија, економија, културна пенетрација, војна сила) и који се одвија на широком спектру интензитета, од ниског до оног највишег нивоа. У припреми за предстојећу фазу, можда, неке врсте оружане конфронтације високог интензитета агресивне силе окупљене под покровитељством САД додатно су појачале своју психолошко пропагандну делатност.

Тако је у оквиру агресивног пројекта ликвидације сваког могућег противника на глобалном плану који може угрозити медијски монопол САД, амерички Конгрес за фискалну 2018. и 2019.годину доделио „Фонду за супротстављање руском утицају“ суму од 250 милиона долара[1]. За средства овог „антируског фонда“ моћи ће да конкуришу лобисти и НВО из Србије (и посебно из тзв.државе Косово), Албаније, Босне и Херцеговине, Македоније, Грузије, Молдавије, Украјине али из држава чланица НАТО и ЕУ које су „рањиве на утицај Руске Федерације“. Поред „домаћих сарадника“ на пројекту ће бити ангажовани и НАТО сектор за јавну дипломатију из Брисела и НАТО канцеларија за везу у Београду[2].

Пребацивање тежишта на медијску сферу у покушају коначног потчињавања Србије није ништа необично. Симбиоза медија, политике и војне силе у историји САД је дуга и снажна[3]. САД као основни носилац и промотер политике НАТО имају дугу историју медијских манипулација и превара. Од измишљеног повода за рат са Шпанијом крајем 19.века па до фабриковања лажи са почетка 21.века од којих је по последицама посебно фатална измишљена прича о ирачком оружју за масовно уништење. Амерички Конгрес нема илузија да ли се ради о пропаганди или медијским слободама јер је још 1991.године донео Закон на основу којег је Министарство одбране издало прописе за медије под називом „Основна правила и смернице“ којим је практично уведена цензура.

Најновија офанзива САД на медијском плану превда се „супротстављању руској кампањи дезинформација на Балкану“ која би ускоро требала да отпочне покретањем „Регионалног медијског центра за питања одбране и безбедности“.

Какво ће бити „независно новинарско окружење у коме ће се пласирати информације српској јавности можемо видети из примера у прошлости, од којих је карактеристичан рецимо, уводник Вилијама Пфафа у „Интернешенел Хералд Трибјуну“ 24.јануара 2000.године који је, правдајући противправно бомбардовање СРЈ и патње цивила, написао: „Зашто би људи који су изабрали г.Милошевића били изузети непријатности губитка електричне енергије, превоза или телевизије? Зашто да њихова економија која подупире њихове војне снаге, буде поштеђена? Сви они носе одговорност за злочине“[4].

Не би то било чудно, јер свака земља или савез може од сопствених пара, финансирати кампање ради побољшања сопственог угледа у свету да се у суштини не ради о државном пројекту „неутралне“ Србије. Одредбама „Индивидуалног плана партнерства (ИПАП) закљученог између Републике Србије и НАТО децембра 2014.године, предвиђено је да Србија мора радити на побољшању угледа НАТО и придобијању јавне подршке ша сарадњу са том организацијом. Тако се у трећем поглављу:

„Јавна дипломатија, научна сарадња, систем управљања кризама и планирања у ванредним ситуацијама“, у делу који се односи на Стратегија јавног информисања (3.1.) наводи да: „Република Србија намерава да спроведе активну и свеобухватну информативну кампању о најважнијим питањима у области реформе сектора одбране као и о карактеру, обиму и користима сарадње [подвукао Д.К.] са НАТО-ом у оквиру Партнерства за мир, укључујући и ИПАП.

Предвиђено је да се Стратегијом јавног информисања, од новца српских пореских обвезника и трошку Србије, обезбеди да информације о односима и сарадњи између Србије и НАТО буду „објективно и благовремено представљене“. Представници надлежних министарстава и институција ће израдити нацрт Стратегије, а она ће обухватити активности којима се обезбеђује пружање информација штампаним и електронским медијима, организација трибина и округлих столова; подршка академским и истраживачким институцијама, као и сарадња са невладиним организацијама.

Овако дефинисаним циљевима следи разрађен програм који у више тачака разрађује активности, носиоце и рокове од којих су посебно интересантни и значајни:

Боље разумевања јавности активности Србије у оквиру Партнерства за мир кроз независну и објективну информативну кампању и јавну дебату
Јачање сарадње са Одељењем НАТО за јавну дипломатију и билатерална сарадња са савезници
Активности Министарства одбране као подршка подизању јавне свести[5] (Увођење стратегије јавног информисања о сарадњи са евро-атлантским структурама преко ПзМ с циљем добијања јавне подршке; Израда и усвајање стратегије МО за јавно комуницирање с циљем добијања широке политичке и јавне подршке оружаним снагама; Дефинисање начина и обима сарадње са организацијама цивилног друштва које се баве питањима безбедности и одбране, укључујући израду нацрта Меморандума о сарадњи)

Веза између медија и политике је јасна, снажна и свима позната. Веза између медија и рата је нешто прикривенија али такође директна и снажна. Посебно у савременом поимању рата који обухвата свеукупност људских односа где је предмет напада не само тело већ и ментални склоп и дух потенцијалне жртве као појединца па и целих народа као колективитета. У том смислу „медијски рат“ је само један од подсистема у „неокортикалном рату“ који већ бесни широм планете и који је увертира у сукобе и на другим пољима.

Без обзира што позивање на „Информер“ као извор информација[6] не мора увек бити потпуно поуздано, ипак се може приметити да су инвестициони фондови под контролом владе САД кренули у општу офанзиву преузимања медија на простору Балкана. Тако је генерал Дејвид Петреус (бивши шеф ЦИА а који се сада налази на челу инвестиционог фонда ККР и који је у Србији власник ТВ Н1 и СББ) постао активан у покушају преузимања других ТВ продукција.

Нема сумње да ће се преузимање медија реализовати са позивањем на слободу инвестирања капитала, медијске слободе или чак „Париску повељу за нову Европу“ (1990) која изражава потребу да се у свим државама обезбеди „слободан проток информација и идеја, битан за трајност и развитак слободних друштава…“. При томе могућност пласирања информација ће бити у потпуној зависности од тога ко је власник медија и његове усмерености уређивачке политике.

Важно је приметити да планска документа које израђује држава Србија а који се односе на систем одбране нису неутрална, како их тренутна власт представља већ су израђена на начин да јасно фаворизују укључивање Србије у НАТО структуре (на садашњем нивоу без формалног укључивања у састав алијансе). Због недовољне ажурности власти у спровођењу преузетих обавеза у пропагандни рат против српског народа биће укључене и друге организације и лобисти за шта се ствара инфраструктура и обезбеђују материјална средства.

Нажалост, као и у неким другим случајевима, Руска Федерација (њена бирократија) не препознаје опасност од ове „невојне“ агресије на Србију и не предузима неопходне мере на организационом плану да им парира. Пропушта прилику да се српски народ охрабри и помогне у одбрани, а што је у интересу не само Србије и Русије већ и свих земаља света орјентисаних ка слободном и независном развоју и поштовању међународног права. Због међусобних блиских веза и симпатија два народа таква подршка би се могла реализовати брзо и без великих материјалних улагања.

Отпор „медијској окупацији“ мора, у овој фази, бити изражен ненасилним средствима али са јасним циљем „да се потенцијални агресор убеди у неоснованост своје наде да ће наш дух потчинити властитој идеологији и да ће нам сломити вољу“[7].

А за Србе не треба бринути, они ће глас о пријатељима и непријатељима ширити као што су и некада, од уста до уста, од ува до ува, са колена на колено, као што је пре више од два века Алекса Ненадовић рекао пуковнику Михаљевићу говорећи о издаји коју су Немци починили остављајући Србе, који су се верно борили за њихове интересе, на цедилу[8]. Само тако можемо одговорити Џејмију Шеју (тада потпаролу НАТО а касније његовог високог службеника задуженог за „безбедносне изазове“) који је у време НАТО агресије поручио: „Спокојно бомбардујте Србе, они ће то ионако брзо заборавити“.

Волео бих га могу господину Шеју поручити да се преварио а оркестру под његовом диригентском палицом „Узалуд вам труд свирачи….“.

По старом НАТО обичају Србија је у надлежности Велике Британије тако да ће посебну улогу у дистрибуцији средстава и усмеравању „пројеката“ имати Сајмон Фицгибон, из амбасаде Велике Британије у Београду. То је исти онај Фицгибон који се ангажовао да се преко поверилачког фонда „помогне“ Србији у уништавању вишка наоружања попут касетних бомби БЛ-755 или авио бомби за разарање ПСС „дурандал“ и предлагао заједничко слање „мировњака“ у Јужни Судан. www.politika.rs/sr/clanak/351482/Drustvo/Logisticki-sporazum-s-NATO

[3] Према америчком аутору Герију Алану, основно тело за креирање америчког утицаја на светске токове је савет за иностране послове који чини око 2.500 најутицајнијих људи из пословне, финансијске, научне и културне сфере од којих су 250 уредници или новинари најутицајнијих медија.

[4] Зашто нас овај текст неодољиво подсећа на поруке терориста који своје злочиначке акције против цивила правдају тиме што су грађани изабрали „злочиначку“ власт?

[5] Ми би рекли „промену свести“

[6] dnevnizurnal.com/amerikanci-kupuju-sve-nakon-n1-televizije-kupuju-i-o2tvb92-i-tv-prva/

[7] Ако прихватимо гледиште Клаузевица да је „рат акт насиља срачунат да то да се противник примора да изврши нашу вољу“ кључ је у наметању воље. Кристијан Мелон, Неоружани отпор, Београд 1989.

[8] Разговор Алексе Ненадовића и пуковника Михаљевића у Сремским Карловцима.

„Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на моју очевину, где сам се родио. Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне:“ А зашто Алекса, ти нећеш да останеш у нашег цара служби, па ћеш скоро капетаном постати , заклео си се да ћеш нашем цару веран бити. „Мој отац му одговара:“ Истина је, да сам се заклео да ћу бити веран и против Турчина за слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но Цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем назад преко Саве, а немам писара ни други ‘учени’ људи но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад ко је Србин Немцу не верује „- Михаљевић:“ Ћути , Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити. „- Ја рече то Србину кажем а не Немцу, а и Немцу ћу то исто казати и сваком.“ (Из „Мемоара“ Проте Матеје Ненадовића).