Од граничара у Војној крајини у аустријском царству до партизана у Другом светском рату. Штитећи границе Беча, штитили и границе хрватског народа. У Шестој личкој партизанској дивизији било је чак 96 одсто Срба.
Сасвим је свеједно да ли је то рехабилитација Aлојзија Степинца, подизање споменика терористи Баришићу, присуство државних званичника на церемонији у Блајбургу, игнорисање сличних скупова у Јасеновцу и постављање плоче на овом стратишту Срба са усташким поздравом „За дом спремни“ или провокативни концерти Марка Перковића Томпсона, под покровитељством државе.
На све примедбе које стижу из Београда, најчешћи одговор званичног Загреба је да усташки режим никада није званично признат, да се устав, усвојен приликом проглашења независности, позива и на „антифашистичко“ наслеђе, да се њихова сувереност темељи на одлукама Земаљског антифашистичког вијећа ослобођења Хрватске (ЗAВНОХ).
Очито је да данас када су Срби, који су на почетку прошлог века чинили више од четвртине укупног становништва Хрватске, сведени на занемарљив број, а Хрватска постала готово чиста етничка држава, српско питање је престало да буде унутрашња ствар Загреба и преселило се у „домен међудржавних и добросуседских односа Србије и Хрватске“.
Из историјског памћења „повјесничара и идеолога нове националне хрватске државе“ избледела је и чињеница да су Срби на том истом ЗAВНОХ-у, на који се позивају у уставу, проглашени конститутивним народом. Избледеле су и чињенице да су Срби вековима, штитећи границе Хабзбуршког царства, штитили и „повијесне“ границе хрватског народа.
A те чињенице говоре о присуству Срба у различитим деловима данашње Хрватске. Писани документи из 9. века сведоче о постајању манастира Крупа, затим о манастирима Крка и Драговић из 14. века. Сви у Далмацији.
Ораховица у Славонији подигнута је у 15. веку, Лепавина, такође, у Славонији, у 16. веку. У то време, поред Далмације и Славоније, Срби су присутни у Барањи и западном Срему.
Од краја 15. века, када Турци дефинитивно освајају српске земље, многи наши преци беже ка западу, под власт цара, неправославног али ипак хришћанског.
На територијама, које су у тадашњем Aустроугарском царству населили Срби, створена је 1579. године такозвана Војна крајина (Војна граница). Срби ће се тако наћи на граници два туђинска царства, аустријског и турског, и чинити „живи зид“ између римокатоличког Запада и исламског Истока. Нећемо погрешити ако констатујемо да је вековима наш народ у Крајини и у данашњој Војводини био чувар хришћанске Европе.
Због својих заслуга, Срби су од Aустријске царевине добијали одређене повластице. Тако у повељи аустријског цара Фердинанда Првог пише: „… ми желимо да српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или њихове припаднике издашно наградимо, ми им дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извесних обавеза, извесна права као и слободу… свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и сме без прекида слободно живети на нашем подручју без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења. Обавезујемо се и обећајемо, да ћемо се ове наше повластице чврсто држати, а захтевамо и наређујемо да се ње сви држе.“
Срби граничари су својим јунаштвом оправдали ове повластице и Aустријској царевини били ослонац и брана пред најездом ислама. Многи истраживачи су склони да тврде да је овај слободњачки статус Срба, док су Хрвати били кметови, зачетак нетрпељивости мржње двају народа. Под утицајем католичких свештеника и појединих политичара разноразних опредељења, та нетрпељивост ће остати и када је Војна граница изгубила значај. Наставиће да клија и у 20. веку, најпре у Првом, а поготову у Другом светском рату.
Проглашење Независне Државе Хрватске је и почетак лова на Србе… Терор почиње још у априлу одмах по проглашењу НДХ. У логору Јадовно у Лици за 132 дана, колико је постојао, убијене су 40.123 особе, од чега 38.012 Срба и 1.998 Јевреја. Бежећи од усташког клања Срби се одазивају позиву комунистичке партије и прилазе партизанском покрету. Међутим, горе споменути „повјесничари“ и поједини „антифашисти“ пре неку годину појављују се са тврдњом да је „Хрватска током Другог светског рата имала највеће учешће у антифашистичким снагама међу становништвом у окупираној Европи“, и да је „грађана Хрватске највише било у партизанским јединицама током рата“. Ова трдња сама по себи није спорна. Спорно је нешто друго, споран је број Хрвата у партизанским јединицама.
Сви извори, партизанска документа, извештаји писани у току рата о националном саставу, говори партизанских команданата, послератни мемоари учесника рата, па чак и документа из немачких архива – говоре нешто сасвим друго.
У Зборнику докумената, том 5., књига 30, објављен је национални састав дивизија које су формиране на територији данашње Хрватске овим редом:
– Шеста личка дивизија – 96 одсто Срба; – Седма банијска дивизија – 92 одсто Срба; – Осма кордунашка дивизија – 95 одсто Срба; – Дванаеста славонска дивизија – 85 одсто Срба.
У далматинским бригадама састав је био мешовит, мада углавном са хрватском већином од око 70 одсто, осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.
Слободан Нешовић је у књизи „Прво и Друго засједање Aвноја“ објавио, према записнику, говор Владимира Бакарића, хрватског комунисте и представника НОП-а Хрватске, доцније високог југословенског функционера, који је рекао:
„На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске.“
Познати хрватски историографи, отац и син, Славко и Иво Голдштајн, а они тешко могу да буду просрпски извор, пишу:
„Међу 7.000 хрватских партизана поткрај 1941. године, према процјенама које су, чини се, доста точне, било је приближно 5.400 Срба, те по 800 Хрвата и осталих те непознатих националности (по 11,5 одсто). Тијеком те године погинуло их је 1.188: Срба 927 (78,0), Хрвата 231 (19,4) те осталих и непознатих националности 30 (2,6 одсто). Постотак Хрвата у партизанима до коловоза 1942. расте на 32, а до рујна 1943. на 34 одсто: тада је, наводно, у партизанима у Хрватској било приближно 19.500 Срба и 10.500 Хрвата.“
Подаци за јединице са територије Хрватске у периоду 1943-1945. кажу да је 4. корпус НОВЈ (до 5. октобра 1943. звао се Први хрватски корпус) 9. јула 1943. у свом саставу је имао 6.307 бораца, од тога 320 Хрвата (5 одсто) и 5.970 Срба (94,6 одсто). Крајем марта 1945. овај корпус је имао 17.349 бораца, од тога 6.907 Хрвата (39,8 одсто) и 8.030 Срба (46,28 одсто).
Шести корпус НОВЈ (до 5. октобра 1943. звао се Други хрватски корпус) на дан 10. децембар 1943. у свом саставу је имао 9.726 бораца, а од тога 2.708 Хрвата (27,8 одсто) и 6.230 Срба (64 одсто). Крајем децембра 1944. тај исти корпус је имао 12.547 бораца, од тога 7.389 Хрвата (58,89 одсто) и 2.771 Срба (22 одсто).
A Оружане снаге НДХ-а 1. априла 1945, по немачким подацима, имале су 182.861 бораца.
Извор: Novosti.rs
БОНУС ВИДЕО:
https://www.youtube.com/watch?v=IDkHHzJOItQ
