Нови прилози о приближавању Југославије Северноатлантском војном савезу, у време сукоба са Стаљином и Совјетским Савезом. Одбрамбени савез СФРЈ, Грчке и Турске сматран додатком НАТО, као југоисточно крило Европе
Велика Плана, 10. октобар 1944. године, јединице Трећег украјинског фронта Црвене армије, на чијем је челу маршал Фјодор Иванович Толбухин, прелазе на леву обалу Велике Мораве. У сусрет им долази Прва армијска групација НОВ Југославије, којом командује генерал Пеко Дапчевић. Два дана касније две војске крећу на Београд. Ноћ пред наредбу за напад, на московски аеродром слеће британски премијер Винстон Черчил. Посета је изненадна и обавијена велом тајности. Стари лисац је схватио да развој ратне ситуације на Балкану избацују из игре „Велику коалицију“ – Сједињене Државе и Велику Британију. У Стаљиновом кабинету у Кремљу одлучивало се о будућности држава на овом полуострву. Договор који је пао у много чему ће одлучивати и о судбини нове, Титове Југославије непосредно после рата али и наредних година када буде дошло до прекида свих односа на релацији Москва – Београд.
Сукоб Стаљина и Тита 1948. године, и погоршање совјетско-југословенских односа, Вашингтон није дочекао спреман и остаје по страни, заокупљен, тада, много важнијим стратешким питањима везаним за СССР и комунистичким покретима у Европи и на Далеком истоку који су у пуном замаху. Депеше које стижу из Београда говоре им да је Југославија „под готово потпуном совјетском контролом“, а да је Тито „агент Москве“.
Покушаји југословенског руководства да пред Стаљином докажу своју правоверност комунистичкој идеји, оснивањем земљорадничких задруга, попут совјетске колективизације и потпуном национализацијом, што ће остати забележено као једно од већих наших „левих скретања“, само је потврђивало првобитне америчке процене да је свађа привремена и да је на помолу помирење.
На срећу југословенских „радника и сељака“ геополитика ће овог пута бити на њиховој страни Југославије и ова епизода ће бити завршена за неколико година.
Када је Тито и његово руководство схватило да је „ђаво однео шалу“ и да се Стаљин не одриче свога „НЕ“, страх од евентуалног напада СССР-а и његових сателита постајао је све већи. Решење су видели у – приближавању Западу. Почела је интензивна „подземна“ дипломатија и договори иза затворених врата. Истовремено и у Америци преовладавају нове процене о оном шта се збива са Југославијом. Негде у јуну 1949. сазрева идеја да би кључна држава на Балкану, у хипотетичком рату са СССР-ом, могла да буде њихов савезник. Труман и његови сарадници закључују да је потребно „Тита одржати на површини“ не инсистирајући на промени политичког уређења.
Колики је био значај за Труманову администрацију излазак Југославије из совјетске орбите, најбоље говори процена ЦИА из те године: „…Титово отпадништво је лишило Совјетски Савез његовог најјачег бастиона у југоисточној Европи, упоришта које је СССР-у раније омогућавало директан приступ Средоземљу и служило као моћна база за вршење притиска на Грчку, Италију и Аустрију. Губитак Југославије је стога смањио совјетске потенцијале и ослабио стратешки положај СССР на Балкану и у источном Средоземљу.“
Споменуто запажање ЦИА, заправо је један од докумената из збирке систематизованих америчких обавештајних извештаја о Југославији, од Титовог раскида са Стаљином 1948. до 1990. и распада Југославије, које је Национални обавештајни савет САД објавио почетком овог века.
После првобитног опипавања пулса, долази и до све интензивнијих контаката и конкретнијих договора. Увертира за озбиљан приступ усмеравања Тита ка Вашингтону заправо почиње предлогом Џорџа Кенана, амбасадора у Београду, који је предложио вашингтонској администрацији да либерализује америчку извозну политику према Југославији чак и ако политички уступци београдских власти буду мали.
Заправо, све је почело у јесен 1950. када је Титов обавештајац Владимир Велебит у Вашингтону добио позитиван одговор на питање да ли би америчка влада испоручила оружје југословенској војсци. Велебит истог часа депешом обавештава највише државно руководство и одмах бива позван у Београд, на консултације. Коча Поповић и Иван Гошњак добили су задатак да саставе листу оружја.
После Велебитове посете и Кенанових препорука, амерички Конгрес је децембра 1950. године усвојио Закон о хитној помоћи Југославији. Тито, односно југословенска Влада је, месец дана касније, и званично затражила војну помоћ Запада.
Већ наредне године у Београд стиже сенатор Џон Кенеди, а начелник Генералштаба ЈНА, Коча Поповић, одлази у тајну посету Пентагону. На резултат ових посета није се дуго чекало. Октобра 1951. у Београду се потписује Пакт о војној помоћи (МАП). Југославија је укључена у амерички Закон о узајамној помоћи (МДАП). САД, Британија и Француска почеле су да шаљу оружје Југославији и до 1957. године, када је одлуком у Београду, раскинут овај споразум, испоручена је помоћ у укупној вредности од око 15 милијарди долара.
Према паритету вредности америчког долара из 1988. године, деведесетих година прошлог века објављено је неколико различитих података о томе колико су САД и друге водеће западне земље уложиле у одржавање Титове Југославије. Према једном извору, било је речи о осамдесетак, а према другом о 102 милијарде долара.
У наредне три године, од дана потписивања Пакта (1951), Југославија је добила све што су Американци тада производили осим атомске бомбе. Стигло је 292 клипна, 192 млазна, 20 транспортних, 22 млазна извиђачка и 43 надзвучна авиона. Надзвучне авионе у том тренутку, поред СССР-а и САД, поседовале су само Британија и Француска.
Добијено је и 1.120 бестрзајних и 715 самоходних топова, око хиљаду противавионских топова, пет хиљада базука, 918 тенкова, 565 оклопних аутомобила, 2.500 противавионских митраљеза, 34.000 аутомата, 4.387 радио-уређаја, 545 агрегата, 24 покретне радионице везе, хиљаде бродских топова и митраљеза, бацача ракета, противподморничких дубинских мина, радара, бомби, стотине хиљада најразличитијих граната. У Постојној је било распоређено 200 тенкова због страха Американаца да би совјетска армија могла кроз тзв. „љубљанска врата“ продрети у северну Италију.
Америчка војна мисија у Београду, која је званично бројала 124 представника, усред Београда водила је картотеку за око 6.500 југословенских војних старешина.
Вашингтон је најпре слао храну, потом оружје, затим индустријску опрему, а онда и технологију која се није смела извозити другим комунистичким земљама. Тако ће ЈНА постати четврта армија на континенту, а југословенска војна индустрија је постала најпрофитабилнија извозна грана.
Академик Милорад Екмеџић, у интервју листу „Печат“, јануара 2011. је рекао: „Влада САД, у време председника Регана, сматрала је да је комунистичка Југославија амерички савезник, као Аустрија и Шведска, иако су формално сматране неутралним, а били љути савезници Америке. Често сам цитирао докуменат, у којем је Савет за националну безбедност 1982. и 1984. године јасно формулисао да је Југославија амерички савезник. Тражили су једино да у Покрету несврстаних Тито гони Кастра“.
Те године, када су почели преговори о приступању Југославије америчком Програму помоћи за заједничку одбрану, у Паризу су се срели Коча Поповић, начелник Генералштаба ЈНА, и генерал Двајт Ајзенхауер. Американац је био директан:
– Да ли би се Југословенска армија, заснована на комунистичком систему, борила против Совјетског Савеза на страни западне алијансе?
– Ми смо прекинули пријатељске односе са Совјетима због империјалистичке природе СССР-а и никако не би била препрека да се Југословенска армија одупре агресији заједно са западноевропским војницима – одговорио је Коча Поповић.
Американци су 4. априла 1949. године основали НАТО, а сенатор Двајт Ајзенхауер (заповедник америчких трупа у Европи током рата и касније, од 1953. до 1961, амерички председник), од децембра 1950. командант НАТО снага, 1952. је предложио да Југославија, заједно са Грчком, Турском, Шпанијом и Португалијом, буде примљена у Северноатлантски пакт. То је било логично: НАТО је почео да ствара јужно крило, а ове четири земље би трајно затвориле приступ Совјетима у Средоземље.
Овај предлог југословенској страни је први изнео Ејверел Хариман, посебни помоћник председника Трумана за међународна питања, у сусрету са амбасадором СФРЈ у САД, Владимиром Поповићем.
Академик Милорад Екмеџић у свом епохалном делу „Дуго кретање између клања и орања – историја Срба у новом веку 1492-1992“ открива да је било много више сусрета на највишем војном нивоу и да је тема била савезништво Југославије и НАТО:
„Француски историчар Жил Труд у необјављеном истраживачком делу о маршалу Титу, открио је резиме извештаја који је амерички генерал Томас Хенди сачинио ‘у децембру 1952’. Том састанку су претходиле тајна посета генерала Вилсона Београду, јануара 1951, Милована Ђиласа Лондону, фебруара 1951, генерала Коче Поповића Паризу, маја 1951, као и ‘тајна војна конференција’ америчких и британских војних изасланика са југословенским, ‘у Словенији јула 1951’. Један ‘трипартитни комитет’ састао се у Пентагону с југословенском делегацијом од 16 официра (два генерала и министром Велебитом) 6. августа 1951. Председавао је генерал Холмстед. Након претходних припрема, Тито је примио трипартитну делегацију 15. новембра 1952, и с њом у разговору провео један и по сат. Затим је почела шестодневна конференција две стране.
Југословенску је водио генерал Дапчевић с пет официра. Конференција је показала битно неслагање у питањима одбране од могућег совјетског напада. Дапчевић је ‘изразио своје страхове’ да би три четвртине југословенске територије и становништва било окупирано за 15-30 дана, а Београд би био освојен за шест дана. У том случају би се југословенска војска повукла у ‘босанско склониште’. Западни представници су ову процену прогласили дефетистичком, и захтевали југословенску ‘стратегију напредовања’. Генерал Хенди је ‘одговорио да североисток Италије, Југославија и Грчка представљају исту одбрамбену зону, то јест југоисточно крило НАТО’. Југословенски задатак био би да брани ‘централни планински масив’ према јадранској обали, с оправком и изградњом транспортних линија, затим ‘љубљански’ и ‘вардарски пролаз’, први према долини По, а други ка Солуну.“
Пријемом Грчке и Турске у НАТО 1952. године отворила се нова дискретнија могућност повезивања Југославије са овом Алијансом. Из Атине је стигао предлог о трипартитном одбрамбеном савезу Југославије, Грчке и Турске. Јосип Броз је одмах реаговао и показао интерес за ову стратешку комбинацију. У фебруара 1953. ове три земље склопиле су уговор о пријатељству који је предвиђао координацију војних команди. На Бледу је потписан папир „Уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи“ с важењем на 20 година. Посредством Грчке и Турске, Југославија је укључена у америчке одбрамбене планове и овај савез је сматран „додатком НАТО, као југоисточно крило Европе“.
Тако ће Титова Југославија бити прва комунистичка земља на свету која је изграђена капиталистичким новцем.
Савез је кратко трајао
Иван Вујачић, бивши амбасадор СРЈ у Вашингтону је у свом тексту о Бакланском пакту у листу Време из јула 2010 године навео да је овај споразум потписан у августу 1954. године, да би коначно био ратификован 1955.али да је реално био мртав чим је направљен. Наиме, не само да је долазило до наговештаја нормализације односа са СССР, на иницијативу совјетске стране, већ је почела и да се јавља идеја о несврставању.
Но, није само постепен заокрет у Титовој политици довео до губљења значаја Балканског пакта. Грчка и Турска су 1955. године већ биле ушле у спор око будућности Кипра. Овај спор је добио драматичне размере после бачене бомбе на турски конзулат у Солуну. Томе је претходило насиље над грчком мањином у Истанбулу и Измиру, што је довело и до њеног егзодуса. Овај сукоб не само да је окончао сарадњу у оквиру Балканског пакта, већ је угрозио и јединство јужног крила НАТО-а. Изузетно заоштрени односи између Грчке и Турске су с времена на време доводили ове земље на ивицу рата (на пример, 1967. и 1974), навео је Вујачић.
Извор: Курир.рс / Видовдан, И.МИладиновић
