Србија

МИЛОШЕВИЋ БИ ВЛАДАО и ДАНАС, да се ово остварило

Милошевићева судбина могла је да буде сасвим другачија да су прво Аркан, а потом генерали Павковић и Лазаревић пронашли баснословно благо које су на југу Србије сакрили хајдуци. Акција која је била проглашена војном тајном, нажалост, окончана је неуспехом.

 

Да природа није једног конобара с југа Србије обдарила сличношћу с глумцем Мелом Гибсоном, прича која следи остала би и даље покривена велом заборава. Овако…

„Овако је било: сваки дан газдина жена око мене. Као, не мож’ да се начуди кол’ко личим на Мела! Те, да савијем руку да јој покажем мишић, те да накривим главу, а она ми намешта косу… Зове ме: ‘Мој побеснели Макс!’… И тако буде белај!“

БРИТАНСКИ „ЕКОНОМИСТ“ – РУСИЈА ЈЕ ПОД ВЛАШЋУ ЦАРА: На насловној страни Путин а изнад њега наслов – ЦАР ЈЕ РОЂЕН

Плавооки угоститељски радник није прецизан, па ми, слушаоци, не знамо да ли је „белај“ била вишемесечна веза с газдарицом или оно што је уследило после, кад је њен муж открио прељубу. Занет сећањем на загрљаје своје бивше драге, он би низао детаље до у бескрај да га нови послодавац не опомене: „Узни се у памет, новинари нису дошли то да писују!“

Преварени кафеџија, наиме, држао је локал близу Команде копнене војске у Нишу, па су му већину сталних гостију чинили официри које је служио конобар-заводник. Случај је удесио да у кафану у Белој Паланци, где је конобар после драматичног изгона с посла и из кревета у газдином стану, нашао нов посао, наврати један пуковника из Ниша.

„У одело, цивилно, и још тројица, млађи од њег’, подашишани, и они у цивилке… Онај пуковник н’е ме познао, ваљда није рачунао да ће ту да ме нађе. И кад ја реко: ‘Ел’ дупли вињак?’, он овак’ гицну с главу и погледа ме, ал’ ништа не рече. Они остали с њег’ узеше ‘кока-колу’“, прешао је конобар на догађај од пре месец дана, а саставни део његове представе било је и афектирање по јужњачки.

„Мен’ ме ђаво не да мира, па га не пушћам: ‘Откуд ви у наш крај, гос’н пуковниче?’, А он ће: ‘А то си ти, швалер!’ Они остали гледају пред себ’ ки младе, ниједан ни са уво да мрдне. И каже пуковник: ‘Ја пошо у лов!’ ‘Пушке сте оставили у џип’, кажем ја онак’ успут… А излазио сам, никакве пушке у џип ги нема! А он сручи вињак и погледа ме, па си обриса уста и каже: ‘Идемо у лов на тартуфи!’“

За нашим столом комешање, сви знају да конобар причу уводи у финале.
„Нане ти га шпијунске, мислим се ја, ти ће да ловиш тартуфи! Из Босну си дошо, реко у себи, тамо си у школу за ужину носио тартуфи! Видим, лаже на километар, ал’ не мога да оћутим. Реко’ му: ‘А ови ли су ти трагачи?’ Кад један од они подашишани ме погледа и рече ми: ‘Много лајеш, немо’ ти да њушиш тартуфи, ал’ одоздо, из земљу!’ Ја зајеба’ даљњу шалу с лудаци… Још једни за Шупљи камен!“, заврши, а остали зажагоре: „Шупљи камен! Сигурно су ишли на Шупљи камен! И ови траже злато на Шупљи камен!“ И прича се отме…

Прича о томе како су пре петнаест година генерали Небојша Павковић и Владимир Лазаревић под Шупљим каменом тражили хајдучко злато.

АКЦИЈА „МОРАВА“

Скривено благо ствар је бајковита, а потрага за њим везује се за људе лаковерне, фантасте и занесењаке. Али нису начелник Генералштаба и командант Треће армије били први високи званичници који су се у такве авантуре упуштали.

Удбине архиве чувају, тако, повест о акцији „Морава“ с краја 1965. и из прве половине наредне године, кад су оперативци чешљали Овчарско-кабларску клисуру. Најкраће: добар део злата које су Енглези – из резерви Краљевине Југославије! – слали четницима припадник британске обавештајне службе СОЕ Вилијам Бил Хадсон, придружен Дражи Михајловићу у јесен 1941. године, присвојио је за себе и сакрио на неколико места у западној Србији. Ствар је после рата изашла на видело, Сандеј тајмс је вредност проневереног злата проценио на 3.000.000 долара, а Александар Ранковић, свемоћни шеф Удбе, покреће тајну акцију „Морава“ како би нашао део Хадсоновог злата. Пре него што је ишта пронађено Ранковића смењују на Брионском пленуму, а даља потрага, та и сличне, обавијена је велом тајне.

Државна безбедност, међутим, у једном случају трага јавно, без страха да ће јој нађено неко узети, и без стида да ће јој пребацити неозбиљност.

Место: Миљковац, насеље у нишкој општини Црвени Крст. Време: између 1996. и 1998. Главни јунак: Аркан.

Миљковац је село 18 километара удаљено од центра Ниша. Лежи на рубу Алексиначке котлине, ушушкано од ветрова, на месту где је у доба Римљана био град. Остаци древних зидина распаљују машту ловаца на благо, па мештани и данас срећу „планинаре“ и „кампере“ који преко рамена носе ашове.

Аркан се довезао џипом. Људи у његовој пратњи нису били говорљиви, али локални полицајци убрзо су почели да причају да су то „дебејци“ из Београда. С њима је, према неким подацима, и мистериозни Италијан са Сицилије Салваторе Антони Фијандак. Припадници ДБ смењивали су се, повремено су долазили и „аркановци“ у црним униформама, и све је то, мање или више упадљиво, трајало две године, да би последњег дана хеликоптер неколико сати надлетао врх једног брда. Да ли је утоварио нешто или није, Миљковчани не знају. За њима је на имању Јове Бранковића остала дубока јама.

„Кад сам тих година видео да на мом поседу нешто раде непознати људи, пријавио сам их полицији, где ми је речено да се ништа не бринем и да ће свака евентуална штета да ми буде надокнађена“, причао је Бранковић после, додајући: „Сигурно су тражили благо попа Мартина!“

ПОП МАРТИН

Мора да су Павковић и Лазаревић били обавештени да Аркан тад није нашао злато овог попа и хајдука јер су две године касније, у лето 2000, и сами прионули на посао. Али да прво испричамо легенду о попу Мартину…

Као и свако друго, и ово предање јавља се у различитим облицима: мењају се, од казивача до казивача, датуми и места и судбине протагониста. Ипак, испод ових наноса времена остаје језгро: поп Мартин пљачкао је турске караване и похарано благо крио у пећинама, бунарима и јамама у југоисточној Србији. У свим верзијама предања о овом хајдуку помиње се и Смокова јама, јама у којој је остављена главнина блага, а на чијем је улазу „златни смок“, механизам у облику неотровне змије зване смук.

Та справа од позлаћеног челика ударцима убија сваког ко покуша да уђе у јаму а не уме да је деактивира. Пре двадесетак година у амбуланти у Гаџином Хану један чобанин лечен је од фрактуре чела и грудне кости, али никако није хтео да објасни како се повредио. Мештани су били убеђени да је преживео напад „златног смока“, а ловци на благо неколико месеци доцније отели су га из куће и одвели у непознатом правцу. Пронађен је седам дана касније у храстовој шуми изнад села Црвени Браг у белопалначкој општини, измрцварен. Умро је од последица зверског мучења пре пролећа.

Трагачи за златом постојање попа Мартина, Смокове јаме и „златног смока“ не доводе у сумњу. Међу њима круже чак и „Записи попа Мартина“, наводна књига с детаљним описима места на којима је сакривено благо. Као локације, међу осталима, помињу се Гаргова воденица, Миљковац, манастир Светог Јована Пустог, Јеленова пећина, Шупљи камен, Шарчев дол, Гогин врх, Оштра чука…

За свако од ових места постоји и мапа с детаљним упутством. Једно изгледа овако: „Код места Света Параскева, сокобањско, кад уђеш у цркву, од врата од истока иди до средине цркве и стани, има камик жут. Под њега товар злата.“ Или овако: „Тражи Малеково воденче. Над воденицом у лешта гроб воденичарски и паре у гроб. Бука са уста везана с ланац за камен. Види добро, има са обе стране по један крст укован на камен. Од буку пођи навише, нађи устав или савак, стани на савак и прескочи преко воде, ту копај, има једно каче с парама, на паре има сабља с три драга камена, има тефтер са златне корице од седам ока, и два крста и једне теразије златне.“

По свој прилици, такво једно упутство и такву мапу почетком јула 2000. године показао је генералу Лазаревићу у родној му Бабушници један његов школски друг. Зашто је генерал, иначе уман и трезвен човек и старешина, поверовао у причу свог исписника остаје тајна. Неки кажу да се у Бабушници знало да је отац власника мапе својевремено нашао неко закопано злато и да је овоме то давало известан кредибилитет. У сваком случају, Лазаревић је обавестио свог претпостављеног и ратног друга с Косова Павковића, а да ли је он обавестио Слободана Милошевића, нема поузданих доказа, осим исказа једног од учесника састанка који је Лазаревић убрзо одржао: „Генерал је рекао: ‘Морамо наћи злато. То су наредили генерал Павковић и председник Милошевић. Ми ћемо с тим златом, има га око 300 до 400 килограма, ишчупати земљу из економске кризе…’“

Злато се, наводно, налазило на месту званом Шупљи камен, између села Црвена Река и Шпај, на 43. километру пута Ниш-Пирот. Та је стена с великим срцоликим отвором на врху представљала туристичку атракцију, па су се многи заустављали да се крај ње фотографишу.

Под Шупљи камен доведена је инжењеријска чета 211. оклопне бригаде, а према једном запису из тог времена, то је изгледало овако:

„Стигли су војници са опремом, камионима, шаторима, булдожером… Брзо су начинили логор, поставили страже и почели да раде. Убрзо је у овом крају настао пакао: свакодневно су одјекивале експлозије мина, рушили су брдо, односно пробијали док је камење летело на све стране. Логору нико није могао да приђе, двојица старијих људи у цивилу стално су се нешто домунђавали са официрима, околина је врвела од специјалаца и генералових телохранитеља.

Генерал Лазаревић је редовно надгледао радове и током викенда одлазио у родну му Бабушницу, док је његов колега Павковић боравио све време у Пироту. Јако обезбеђење га је увек чекало на путу спремно да га допрати до ‘рудника’ како би погледао има ли нешто ново…“

Зоран Митић, археолог из Беле Паланке, сећа се тих дана:

„Зове ме Дуле Максимовић из нишког Завода за заштиту споменика и каже: ‘Војска копа нешто на преисторијском локалитету код Шупљег камена, иди, молим те, и види шта раде.’ Ја овде у главној улици сретнем Власту милиционера и поведем га, рачунам да је боље да са мном пође униформисано лице, званичније је. И одемо тамо. Кад тамо, заустави нас стражар – униформа, аутомат преко груди – каже: ‘Не може даље!’ Објасним ко сам и зашто сам дошао, а он: ‘Наређено! Ја само могу претпостављеном да кажем да сте били, а сад се вратите.’ И тако се Власта и ја вратимо. Шта су они копали и шта су ископали, не знам. Али ми смо врло близу тог места 2012. нашли римски миљоказ, камен који је показивао удаљеност од царског Ниша. Постављен је 230. године у част Александра Севера, једног од првих римских императора, који ту титулу није стекао рођењем, већ га је бирала римска војска.“

Раде Мијатовић има њиву која долази готово под сам Шупљи камен.

„Там’ је био стражар, и там’, и там’, и там’… Нису давали да се приђе. А одавде се види како све лети у ваздух: буууум! Па злато су тражили, шта би друго?! Доле испод Шупаљ камен, причали су још наш стари, има тунели и магазе са злато. Е, не знам да л’ су нешто ископали! Како да знам кад нисам био тамо? Бев дете кад су се уставили неки Београђани да их водим да се сликају на Шупаљ камен. И мене сликали, и слике ми пратили…“

А Часлав Рашић, који му је прошле недеље помагао да фрезом растуре ђубриво, надовезује се:

„Кад је војска отишла, нагрну народ. ‘Де је’, питују, ‘тај Шупаљ камен, само да га видимо?’ А носе лопате и оне детекторе. Виђао сам и рашљари. Иду ко у сан и држе неке жичке.“

УНИШТЕНИ ХРАСТ

Инжењеријска чета 211. оклопне бригаде повукла се с механизацијом једног преподнева првог или другог октобра 2000. Истог дана повучено је и обезбеђење и демонтиран логор. За војском је остао сабласни пејзаж: на месту Шупљег камена био је само шљунак; брдо је било пресечено по средини пролазом широким десетак метара, а с једне стране ископан је дубок и велики прилаз самом подножју стене. Као да је неко хтео да направи велики пут у саму утробу Шупљег камена. Човеку, док стоји у тој пустоши, свашта пада на памет. Пита се и да ли би било 5. октобра да је Милошевић нашао благо попа Мартина?!

Километар-два ваздушном линијом налазе се куће у селу Црвени Брег. У некада великом и богатом месту сада живи тек десетак људи.

Пензионер Слободан Петковић са супругом Љиљаном долази из Ниша у Брег само лети.

„Ено тамо, изнад кућа, има један велики и стари храст. Све су му жиле поткопане, и пре неки дан сам нашао свежу земљу… Траже злато попа Мартина под њим“, каже, али тешко је закључити да ли он то сматра бесмислицом.
Од Старе до Суве планине легенда о попу и хајдуку стварнија је од политичких вести…

А на месту где је војска разрушила Шупљи камен неколико година касније један грађевински предузимач из Ниша отворио је каменолом за источни крак Коридора 10.

ПАКЛЕНИ ПЛАН АЛИЈАНСЕ: НАТО ствара две формације против Русије

У кафани код двојника Мела Гибсона разбуктала се дискусија. Надвикују се:

„Је л’ имала три каменолома на пет километра лево и десно? И баш на Шупљи камен им требао још један? Па провидно! Него, хтео човек да настави… И што више не ради? Сад им камен не треба, а? Са’ ће опет да дође војска, је л’ тако, Гипсон? ‘Де си, Гипсон? ‘Де оде човек?“

А двојник аустралијске филмске звезде налактио се на онај отвор кроз који се дотурају јела и нешто прича с куварицом.

Извор: Kurir.rs

Loading...
loading...
Loading...