Порука је била јасна. Крећу за Вељом и Чачанима, мама ни у лудилу да не иде на посао, тата да се врати са посла што пре, а ја да не идем у школу. И да јавимо коме год можемо да се спрема револуција!
Исповест девојке која је у време петпктобарских промена 2000. имала само 10 година. Данас она говори из свог угла како је то било бити дете револуције и зашто зна да никада неће доћи 6. октобар.
Њену причу преносимо у целости!
„Пробудила сам се, укључила БК ТВ како бих одгледала цртани филм пред одлазак у школу. Размишљала сам како је лепо што је четвртак, јер тим даном имамо историју и наставник ће опет дати све од себе да нас одушеви причама из прошлости. Нисам ни сањала да ће баш тај наизглед обичан четвртак ући у историју, све док се мами није јавио стриц из Ужица.
Порука је била јасна. Крећу за Вељом и Чачанима, мама ни у лудилу да не иде на посао, тата да се врати са посла што пре, а ја да не идем у школу. И да јавимо коме год можемо да се спрема револуција!
– Имала сам 10 година и револуција је звучала супер. Детињство ми је прошло у демонстрацијама, као и свакоме ко је деведесетих одрастао у центру града у ком смо се сви борили за промене.
Сви смо ми деца револуције. Ишла сам са татом и мамом повремено на протесте деведесетих, памтим сунђерасте лутке Слобе и Мире, а пиштаљке и беџ на ком пише „Будући студент БУ“.
Деловало ми је као да ће ово бити још један сличан дан, само ће бити мало више људи на улици. Слушаћемо Еyесбурн и песму „Шејн“ и прошетаћемо се по граду, а људи ће са прозора лупати у шерпе.
Знала сам да неће бити тако чим ми је мама рекла – не идемо ми нигде!
А онда, цео тај дан као да се одиграо у трену. Нестала је струја јер смо живели у центру града, код Палилулске пијаце, а центар је био у мраку. У немогућим позама трудили смо се да ухватимо сигнал радија Индекс.
Стајала сам на прозору и видела како наша улица плави. Однекуд су се слиле реке полиције и од наше зграде ишли су ка Скупштини. У пуној опреми, не гледајући нигде до пред себе, као машине.
Почела сам да плачем, али не од туге. Био је то сузавац који се ширио по целом крају. Мама ме је умила и извела у ходник испред стана. Окупио се комшилук. Сви смо ћутали и слушали радио.
Током петооктобарских немира повређено је више од 60 особа, а револуција је однела две жртве. Страдали су Јасмина Јовановић, која је погинула након што је пала под багер, и Момчило Стакић, који је претрпео срчани удар.
Стриц и стрина дошли су до нас и после дугог туширања и умивања, очију црвених од сузавца, сели су да нам причају шта се десило. Народ је ушао у Скупштину. Има повређених. Збачен је диктатор. Живећемо у рају. Сад ће све бити како треба. Постали смо свет, постали смо Европа.
– Драга ослобођена Србијо, драги Београде – рекао је Војислав Коштуница тог дана на балкону Градске скупштине, додавши да је устала велика и лепа Србија.
И заиста је устала. На кратко. А потом пала, чини се, још дубље. Истог оног трена када је изнета прва ситница из било које од уништених институција и радњи. Истом улицом којом се кретала река полицајаца нешто сати касније кретала се река оних који су носили фотеље и уметничке слике из Скупштине, телевизоре из РТС-а, ломили излоге, урлали… И револуција је тада угушена, тада је изгубила поенту.
Тада је постао бесмислен сваки следећи протест, сваке следеће демонстрације на које је мањина ишла да би се за нешто изборила, а већина да би ломила и крала патике. Тада је постало бесмислено клети се у народ који се бори за своје „право на крађу“.
Тим Петим октобром који се одиграо пре 17 година доказали смо да смо спремни да се ујединимо и да покушамо нешто да променимо, али да не можемо да се обуздамо и спасемо од најгорих људских особина.
ЕВРОПСКИ КОМЕСАР: „Планира се грађански рат усред Европе, ситуација је врло, врло узнемирујућа!“
Можда у неким народима револуције успевају, можда неко то заиста уме да „одради“ како треба. Али ми нисмо ти! Изгледа да све можемо да почнемо како треба, али да не умемо да завршимо, јер смо превише окренути личним циљевима (макар то била и „набавка“ телевизора) него томе да довршимо започето и да живимо као сав нормалан свет.
Зато мислим да никада неће доћи Шести октобар, онај којем се многи већ скоро две деценије надају.
Извор: Espreso.rs / Dnevno
