Непуних сто година након краја Првог светског рата и коначног расплета „Источног питања“, данас смо сведоци турбулентног времена и својеврсне прекретнице на „најстаријем континенту“. Поставља се „Западно питање“.
Босфорски мореуз поделе
Некада је „Болесник са Босфора“ задавао главобоље тада напредним европским земљама, данас им ништа мање болова не задаје Ердоганова Турска. Век касније, намеће се питање ко је, и са које стране лежи тај посрнули „болесник“.
Чини се да граница ЕУ са Турском почиње да личи на некада добро познату „Мажино линију“ каква је између два рата постојала између Немачке и Француске. Изјава Ердогана да Турска више ни не жели да приступи ЕУ супротна је ставу какав је, барем доскора, декларативно постојао, иако је већини јасно да се пуноправно чланство Турске врло тешко може обистинити. Тиме ЕУ губи не само и оно мало „карата“ што је држала у рукама, већ апсолутно зависи од даљих потеза Турске у вези са мигрантском кризом и осталим отвореним питањима.
Игра престола
Феномен вируса „дубоке државе“ из САД као да се проширио и на ЕУ. За разлику од америчког, где спреге одређених индустријских и корпорацијских лобија вуку дубоко корење које готово парализује извршну власт и ставља је под свој патронат, у ЕУ се „дубока држава“ претвара у „дубоку бирократију“ Брисела. Мањак идеја, жеље или воље, а пре свега непоштовање сопствених интереса, довели су у питање читаво постојање ЕУ.
Неодлучност и неспремност за доношење конкретних одлука, како на унутрашњем тако и на међународном плану, довели су Унију до тачке у којој ће њена будућност у највећој мери зависити од светских околности и интереса великих сила. Суштински доказ неопходности тријаде моћи: економске, војне и политичке, види се на примеру ЕУ — само они који имају све три кохерентно уједначене силе представљају стуб независности у доношењу одлука у сопственом интересу.
На унутрашњем плану, у ЕУ су „игре престола“ увелико у току. Избори у земљи-водиљи ЕУ — Немачкој — показали су да ни они најуспешнији нису недодирљиви. Странка Ангеле Меркел, ЦДУ, мораће да направи велике компромисе да би канцеларка дошла до четвртог мандата. Ови избори су показали значајан раст деснице, што је тенденција у целој ЕУ, као и немали пад левичарских странака. Гласачи, пре свега незадовољни опхођењем канцеларке Меркел према мигрантској кризи, дали су простора десничарској партији АФД да се, први пут у својој историји, нађе у Бундестагу. Јасно је да ће бити потребно доста времена за формирање нове владе Немачке, а до тада, сва питања у ЕУ ће на неко време бити „замрзнута“ и стављена у други план.
Чари демократије
Грозница демократије шири се Европом, могао би да звучи наслов, али, кад се боље сагледа, изгледа као контрадикција — да ли су данас демократија и ЕУ синоними или антоними?
Занимљиво је да као финални корак, пред улазак у свет заједништва и демократије, није обавезан и референдум у земљи која приступа чланству у Заједници. Свашта се испуњава у преговорима, скрининзима, трансплантима европских тековина, али је мали број чланица референдумом потврдио жељу нације да приступи Унији. За напуштање ЕУ референдум се сматра обавезним, али, касније, не и обавезујућим да би земља напустила Заједницу. Све у свему, референдум је, у случајевима када неком одговара — празник демократије, док се у другим случајевима проглашава најнаказнијим примером изражавања мишљења становништва — како је у појединим круговима оцењен референдум на Криму. Манипулативно средство плебисцита може имати јаку улогу, па тако много тога зависи од начина постављања питања на референдуму.
Ситуација која се десила у Британији — неприпремљеност за опцију Б након исхода референдума, довела је до „статуса кво“ где ниједна страна нема баш тачну представу шта ће се суштински десити након изласка Британије из ЕУ. На примеру најскоријег — каталонског референдума, може се видети нарушавање уставно-правног поретка Шпаније која је унитарна држава, али се видео и крајње незаинтересован став ЕУ.
Непринципијелност и неефикасност извршних апарата ЕУ довели су је на сам руб егзистенције, како политички тако и економски. Решења која се нуде су „Европа у више брзина“, Макронов „ресет“ пакет и многи други. За које год мере да се ЕУ одлучи, утисак који она тренутно одаје је провинцијалност у геостратешком погледу и маргинализација у односу на главне светске токове.
Уколико бриселске бирократе планирају нове перспективе, не би требало да занемаре почетну сврху ЕУ — заједништво и мир; дух манипулације демократијом, пуштен још почетком деведесетих у СФРЈ, постепено почиње да нагриза и саме темеље Уније, а последице су добро познате.
Извор: rs.sputniknews.com
БОНУС ВИДЕО
https://youtu.be/dIhW0mH7Spc
