Пише: Бранко Радун
Ово сигурно није била протоколарна посета и представља део нове прагматичне политике председника Турске, која је нарочито изражена после неуспелог пуча који су против њега покренули радикални и исламистички кругови.
Оно што је голим оком видљиво у српско-турским односима је да су они били оптерећени подршком сецесији Косова и унитаризацији БиХ а на штету Републике Српске. Но, како смо рекли, Ердоган који ступа на сцену после неуспешног пуча мења постепено спољну политику.
Досадашња мегаломанска неоосманистичка парадигма а у оквиру натовских параметара замењена је прагматичнијом реалистичном оријентацијом с тенденцијом веће аутономије у односу на Вашингтон и НАТО.
Приближавање Русији и нови поглед на Балкан део су те нове геополитичке перспективе. Стога не чуди што је Ердоган, некада један од главних албанских ментора, постао противник идеје о ,,великој Албанији” и што је престао да у потпуности штити интересе Сарајева, Тиране или Приштине. Далеко од тога да ће окренути леђа муслиманима али неће подржавати све њихове аспирације а то значи ни америчке пројекте на терену.
Такође, због све веће аутономије у односу на Вашингтон, турски председник трпи различите притиске и ударе, од унутрашњих до спољашњих. Следећи антиердогановску линију вашингтонске политике Немачка улази у непотребне тензије с Турском.
Тако су и амерички клијенти, попут Изетбеговића, у великој дилеми како да се односе према „султану из Анкаре”. Срце им је у Турској, али разум и обавезе налажу лојалност „султану из Вашингтона”. Губљењем позиција у Сарајеву и Тирани, Ердоган трага за новим партнерима на Балкану. Ту му је, стратешки гледано, најзанимљивија Србија јер није чланица ЕУ и НАТО па је стога самосталнија у одлучивању од других у окружењу.
Осим тога, што и сам признаје, постоји и висок ниво поверења између њега и Вучића које се потврдило и у време пуча када је из Србије дошла подршка иако још није било јасно „ко је победио”. Све то заједно даје одговор на питање зашто је посета Србији значајна за Ердогана и Турску.
За Србију је она важна геополитички јер се ближим односима омогућава у перспективи и другачији поглед из Турске на питање Косова или Републике Српске. Али важне су и турске инвестиције које ће ојачати домаћу економију, уз вишеструке позитивне ефекте.
Све ово не треба да нас завара по питању турске спољне политике. Турска себе види као заштитницу муслимана на Балкану и као лидера целог Балкана. То значи да се по многим питањима наши интереси не подударају. Стога Турска нама не може бити дугорочно гледаностратешки савезник већ је ово пре нуждом изнуђено партнерство. Или што би наш народ рекао „ој, Турчине, од невоље куме”, што се прво односило на то да су Срби ради опстанка били принуђени да „узму Турчина за кума”, а касније и на свако такво изнуђено савезништво.
Међутим, приближавање Србије Турској уз блиске односе са Русијом и Кином представља значајан искорак за Србију који се озбиљно посматра и на Западу, а пре свега у Вашингтону. Амерички независни аналитичар Лили Линч, уредник сајта „Балканист”, каже да овом посетом Ердогана „Србија и Вучић гурају у правцу једне врсте неутралности а не само позиције ‘негде између‘ Русије и ЕУ, или Беча и Истанбула”. Неутралност је позиција која се формира кроз реалистичну еквидистанцу и кроз реалне односе с кључним силама и савезима, а не пуко вегетирање на позицији „ни овамо ни тамо”.
На тај начин Србија валоризује свој геополитички положај на Балкану а и чињеницу да није у ЕУ и НАТО, што је овим незападним силама од великог значаја. Тако се чињеница да Србија није у ЕУ и у НАТО али да има добре односе са овим „структурама” показује и као стратешка предност која може бити и основ за јачи импулс привредном јачању земље.
То опет повратно делује и на Брисел и Вашингтон да размишљају да Србима нешто и понуде да не би утицај земаља попут Русије, Кине или Турске порастао „преко сваке мере”.
