Верујем да многи у Хрватској интимно признају херојство мајора Тепића, наравно јавно то неће рећи. Не због Тепића, већ због сопствене издаје, пише Мирослав Лазански чију најновију колумну за „Политику“ преносимо у целини…
Да ли и тај ментално-политички контекст делимично објашњава најновије захлађење између службеног Загреба и службеног Београда око подизања споменика народном хероју мајору Милану Тепићу у Београду? За нас је он херој, за Хрватску није. Ми сматрамо да је мајор Тепић остао веран својој војничкој заклетви и држави СФРЈ, нова хрватска држава ту прошлу државу и заклетву очито не признаје. Невероватно је да нико у Хрватској не сме ни данас јавно да каже: у моменту када је мајор Тепић дигао у ваздух складиште муниције Беденик, Хрватска још није била међународно призната и ЈНА је била једина легитимна војна сила на простору Хрватске.
Све остало су биле илегалне паравојне формације. Наравно да се то у Хрватској не сме изговорити, јер би то довело у сумњу службени карактер рата који је тамо вођен. Мајора Тепића у Хрватској оптужују да је дижући у ваздух складиште муниције убио и 11 припадника хрватске војске, који су нападали то складиште, а ти који су нападали складиште били су по међународном праву у то време паравојна формација. Јер, Хрватска је међународно призната тек почетком 1992. године.
Но, да све те правне финесе оставимо по страни, феномен војничке заклетве и војничке жртве признаван је и поштован у ратовима чак и од непријатеља. Два поручника бојног брода Југословенске краљевске морнарице Милан Спасић, Србин, и Сергеј Машера, Словенац, нису дозволили да у априлском рату 1941. њихов разарач „Загреб“ падне у руке Италијанима. Разарач се налазио у Боки Которској и посада је очекивала да исплове и придруже се савезницима у Средоземљу. Но, издаја у врху Ратне морнарице онемогућила је покрет брода, тек неколико мањих бродова, једна подморница и неколико хидроавиона успело је да напусти Боку и оде пут Отранта.
Командант разарача „Загреб“, капетан бојног брода Никола Кризомали, у НДХ је после био у кабинету Анте Павелића и Артуковићев сарадник, дакле Кризомали је наредио целокупној посади разарача да напусти брод, јер се разарач мора предати у исправном стању Италијанима. Први је сишао са разарача наређујући поручницима Спасићу и Машери да и они то учине.
Стојећи на командном мосту брода, посада се већ искрцала и била на гату, Спасић и Машера су одговорили Кризомалију: „Град Загреб је издао, разарач Загреб неће издати“. Машера је подигао ратну заставу, обојица су јој салутирали и детонирали претходно постављен експлозив у броду. После страховите експлозије разарач је потонуо, тело Милана Спасића пронађено је после неколико дана. Сахрани у Савињској дубрави присуствовала је маса народа, војни свештеник Никола Мандић завршавајући опело рекао је: ,,Слава ти, нови Синђелићу!“
На сахрани је био и вод италијанске војске да изврши почасну паљбу, официр који је командовао водом изјавио је: „Ми, Италијани, и сами морамо да се угледамо на овакве хероје као што су били југословенски морнарички официри. Само ако и ми будемо имали такве јунаке, Италија може добити рат“. За време сахране, у знак почасти, гробље су надлетели италијански авиони.
Маршал Тито је 28. јуна 1973. године потписао указ којим су поручници бојног брода Милан Спасић и Сергеј Машера одликовани Орденом народног хероја. Не само фашистичка Италија, већ је и социјалистичка Југославија признала херојство официра југословенске монархије. Исто то херојство признато је и поручнику бојног брода Александру Берићу, команданту речног монитора „Драва“ у априлском рату 1941.
Мајор Милан Тепић и војник Стојадин Мирковић бранили су објекат ЈНА у Хрватској, у СФРЈ. Бранили су тадашњу државу, бранили су своју војничку и официрску част. Коју су многи 1991. издали. Као и 1941. И сви ти који су је издали завршавали су цивилне школе и војне академије у Југославији. Не у шуми, и не у Канади, или Аустралији. Верујем да многи у Хрватској интимно признају херојство мајора Тепића, наравно јавно то неће рећи. Не због Тепића, већ због сопствене издаје…