Пре нешто више од сто година, у оној декади која је претходила почетку Првог светског рата, Русија је била на ивици да постане оно што је данас Кина – најбрже растућа економија на свету и привредни гигант у врло кратком року.
Треба имати у виду и да је Царска Русија била џиновска држава, већа него данашња Руска Федерација, већа чак и од некадашњег Совјетског Савеза, пошто је у својим рукама држала и Финску и већи део Пољске. Премда је кметство (које је у Царској Русији било врло свирепо, чак и горе него током средњег века, јер је положај скоро свих сељака у последњим вековима монархије био раван ропском у свему осим у имену) укинуто 1861. године, живот сељака се није променио набоље.
Напротив, морали су да буду чланови сеоске задруге, нису могли да напусте село без дозволе старешине, грцали су под дуговима којима су отплаћивали своје ослобођење, а плаћали су и безброј нових намета који раније нису постојали, тако да су парадоксално живели пуно горе него док су били кметови. Ово несрећно стање ствари се променило након неуспешне Руске револуције 1905. године, када су напокон у пуном смислу ослобођени.
СИРИЈА КЉУЧА! РУСИ ЗА 10 ДАНА УБИЛИ 2.359 ТЕРОРИСТА, АМЕРИ ПРАВЕ КУРДИМА ДРЖАВУ: Ко ће пре у Раку?!
Након тога се појавила у свим деловима Русије нова класа предузимљивих сељака („кулака“, које ће бољшевици истребити), посебно у Украјини где су постојала велика пољопривредна имања, слична онима која су постојала и постоје на америчком Средњем Западу. Русија је тада постала житница планете, производећи трећину укупне количине пшенице која се налазила на глобалном тржишту.
Истовремено, током тих последњих деценија 19. века и током првих 14 година 20. столећа, у Русији је покренута индустријска револуција и она се рапидно развијала, иако је, руку на срце, расподела богатства била неповољна за обичан народ који се слио у градове и створио зачетке радничке класе, далеко неповољнија него у Западној Европи, где је такође била далеко од повољне (руски радник је примао од три до пет пута мању реалну плату од рецимо француског).
Индустрија, грађевинарство и транспорт су направили скок са 23 одсто удела у економији 1885. године на 32 одсто пред почетак Великог рата. Железничка мрежа је скочила са 2.000 километара на 70.000 километара (!!!). Истовремено, брзо се кренуло и у експлоатацију великих рудних и других природних богатстава Русије, углавном помоћу страног капитала и инвестиција (углавном из Енглеске, Француске и Белгије), а томе је допринела и градња Транс-сибирске железнице 1890. године која је Санкт Петербург и Москву спојила са Пацификом.
Велика православна царевина је била велики корисник страног капитала; процена је да су стране инвестиције чиниле 40 одсто укупних индустријских инвестиција, а и значајан одстотак пољопривредних. (Да, добро сте чули, влада цара Николаја ИИ је чинила све да привуче стране инвестиције, тако да ово што ми радимо задњих петнаестак година није ништа лоше и необично.)
Заправо, са стопом привредног раста каква је била у годинама пре Првог светског рата, многи економисти на Западу рачунали су на то да ће до 1950. године Русија превазићи и надмашити економију читаве Западне Европе. Истина је да је у том тренутку, у тренутку када је Велики рат избио, Русија и даље била заостала у односу на Западну Европу, али није била баш толика жабокречина каквом се обично представља данас, а имала је јак потенцијал да постане евроазијски привредни див број један, што би се можда и догодило да су им историјски догађаји ишли на руку.
Напредовало се и на пољу образовања и науке; за нешто више од десет година одстотак неписмених је пао са 70 на 60 одсто, што је значајан прогрес, развијали су се универзитети, Иван Павлов и Иља Мечников су добили Нобелове награде за медицину, Мендељејев је развио периодни систем елемената, и тако даље.
У том периоду, у деценији која је претходила почетку Првог светског рата, руска култура је доживела свој невиђени процват, или боље рећи – експлозију. Књижевност, музика, балет, позориште, сликарство, вајарство: Руси су били светски хит у сваком смислу, авангарда новог, модерног доба. Све наведено треба прво да се стави као заслуга премијера Петра Столипина, оспораван и нападаног, и коначно убијеног у Кијеву.
Цар Николај ИИ му се за дизање Русије на ноге одужио тако што није дошао на његову сахрану, и тако што је затворио даљу истрагу о позадини његовог атентата, што је подстакло спекулације да су убиство наручили најреакционарнији и најконзервативнији елементи царског естаблишмента, елементи које – уз самог неспособног, неодлучног и апатичног цара, који је више веровао видовњаку Распућину него здравом разуму образованих људи око себе – треба кривити за оно што се десило у фебруару и октобру 1917. године.
А десило се то да је народ је био нестрпљив. Народ не зна да препозна токове економије, да гледа деценијама у будућност, народ нема преглед свих тих ствари, зна само да је гладан сада и да жели да напуни стомак одмах. Сви дубоко укорењени проблеми Русије за чија су решавања биле потребне деценије, можда и векови, избили су на површину са Првим светским ратом и срушиле поредак, који је већ неко време био на стакленим ногама.
Тако су на власт дошли бољшевици, који јесу индустријализовали земљу, али у оквирима контролисане планске економије која се показала временом као неефикасна и која је заосталост Русије приказала на још унакаженији начин.
Најбитнији губитак Русије након тога су били људи: неки су побијени, а други су побегли у слободни свет, на Запад, и учествовали у развијању туђих држава, уместо своје која их је одбацила.
Данас се о овим тенденцијама Царске Русије из последњег њеног периода мало говори, и практично је строго чувана јавна тајна.
Извор: Telegraf.rs
