Током 2015. Азербејџан је, након скоро две деценије спољне политике под утицајем интереса британског Шела, постепено испољио спремност за сарадњу са каспијским силама Русијом и Ираном. Ширење спољнополитичког интересовања Азербејџана хранило је спекулације о перспективи трилатералног енергетског партнерства, можда чак и у оквиру транспортног коридора Север-Југ. Наиме, од априла 2016. Азербејџан, Русија и Иран су наводно укључени и у разговоре о изградњи канала од Каспијског језера до Персијског залива. Овај канал, уколико би се изградио, практично би скратио време робног транспорта и заобишао загушени и скупи Суецки канал (Shoaib, 2016; Engdahl, 2016).
Зближавање три каспијске силе укључује и забринутост за безбедносне теме попут Сирије и друге субрегионалне кризе. Са теоријског становишта, неспорно је да „три централне каспијске државе имају стратешки потенцијал да развију безбедносни троугао” (Woodley, 2015, 199-200). Такво партнерство би представљало чинилац неутрализације досадашње доминације САД и ЕУ (посебно Британије) и претворило би Азербејџан у центар мултиполарног енергетског утицаја на Европу.
ШТА ЋЕШ САД ЖУЋО? ПУТИН ЗАПРЕТИО АМЕРИЦИ: Ако затворите РТ, ја ћу затворити ЦНН!
У наведеном контексту, за Србију значајно је питање геостратешког значаја Црног мора, на које излази Дунавом и са чијим приобалним државама се граничи. Значај ове водене масе предоминантно следи њену географску локацију у два аспекта. Ради се, с једне стране, о линији снабдевања нафтом и гасом Турске, држава Источне и Централне Европе и Медитерана, при чему и црноморски басен располаже значајним резервама угљоводоника. С друге стране, у питању је простор на коме се воде операције у контексту „рата против терора”, у оквиру којег се у смислу безбедности асоцира са каспијским субрегионом. Већина држава црноморског субрегиона везана је за Русију у погледу снабдевања енергентима, при чему је Азербејџан погоднији за снабдевање медитеранских држава (Pamir, 2015, 134-137).
НЕПРИЈАТЕЉСКИ СТАВ ЗАПАДА
Гледано из позиције Европе, Азербејџан је кључ даље регионализације. За ову државу би одговарајуће окружење природно и географски било евроазијско (чак и Евроазијска економска унија, ЕЕУ). Главна препрека формулисању опредељења Азербејџана у овом правцу тренутно су локални олигарси, који су током претходне две деценије успоставили контролу над актуелном констелацијом монополизоване (и политизоване – попут, на пример, наратива како би гасовод Набуко могао да постане главни правац снабдевања гасом ЕУ) трговине са ЕУ, као главним трговинским партнером. Друга препрека је страх локалне номенклатуре да би евроазијска регионализација, а посебно ЕЕУ, могла да буде инструмент руске хегемоније, који занемарује да је и ЕУ у пракси инструмент доминације САД И НАТО (Валиyев, 2016).
САД не могу да дозволе да Азербејџан постане стратешка препрека за остваривање њихових интереса (везаних за Европу и каспијски регион), али ни интереса Турске или Израела (који из Азербејџана обезбеђује чак 40 одсто својих потреба нафте) без иницирања неког „обојеног“ покрета. Стога је логично очекивати да сваки развој преоријентације Азербејџана у правцу „каспијске мултилатерале” буде дочекан непријатељскијим ставом Запада према Бакуу и пријатељског отварање према Јерменији, која са Азербејџаном има спор око области Нагорно-Карабах.
За Србију су процеси у каспијском региону битни зато што непосредно утичу на догађаје око Црног мора и посредно на Централну Европу (дунавски регион и тзв. „карпатски субрегион“ дунавског региона).
Клинтонизам је артикулисао пројекат глобалног империјализма (тзв. Нови амерички век). У ближем окружењу у мрежу је ухваћена Источна Европа и већи део Балкана (дунавски регион и карпатски субрегион), а наставило се у Каспијском региону, на Блиском истоку и северу Африке.
Данас, међутим, имамо опречне индиције. С једне стране, турски председник Ердоган позива муслимане да масовно обилазе џамију Ал Акса и очувају исламско присуство у Јерусалиму; с друге, Азербејџан позива на стратешку америчку улогу у каспијском региону и израелско-арапски самит под вођством САД, а с треће, Палестинци позивају папу да им помогне у сузбијању израелског насиља против палестинског народа.
ЛАЖИ ЕЛИНА СУЛЕЈМАНОВА
У региону изложеном насртају милитантних неолибералних „демократа“ (клинтониста) вредносни профил пожељних локалних политичара одликује изражен политички опортунизам, који постаје суштинска одлика оних опстају у неолибералној транзицији. Тако је амбасадор Азербејџана у САД, иначе већ трећи мандат дипломата у тој земљи – Елин Сулејманов (на слици испод)– на годишњем скупу Америчко-израелског комитета за јавне послове (AIPAC) у Вашингтону 27. марта изнео став да „у контексту актуелних сложених геополитичких процеса постоји посебна потреба за стратешким приступом САД Јужном Кавказу на темељу дугорочних интереса“. У марту 2017. Сулејманов је у интервјуу за Jewish Post чак устврдио да се на западу Русије нападају Јевреји који беже у (њима пријатељски) муслимански Азербејџан. Коначно, овај дипломата за израелски Jerusalem Post од 15. априла 2017. изјављује да „Азербејџан у потпуности подржава одржавање самита под вођством САД између Израела, арапских монархија Персијског залива и лидера држава Леванта… и Баку, као снажан савезник Тел Авива и са дипломатским везама широм муслиманског света, себе види као глас подстицаја“.
Наратив којим се наступа у доминантном глобалном јавном дискурсу у контексту је интереса ширења неолиберализма, а регионална стратегија се и даље базира на примени теза о изоловању Русије, попут оне о развоју Украјине као критичне компоненте политике према Русији и подршци за стратешки важан Азербејџан (и Узбекистан) (Бжежински, 1997: 56). С обзиром на поменуту унутрашњу структуру, тешко је претпоставити да је у Азербејџану могућа геополитичка транзиција уколико се не развије унутрашња фракцијска борба. Трансфер моћи могућ је или тако да актуелни лидер (Илхам Алијев, 56 година) промовише нову политику или будућег вођу и/или преко спољног утицаја, који је у регионалној пракси углавном био извођен кроз технологије тзв. „обојене револуције“.
За тренутно стање ствари индикативно је да је Азербејџан 2016. купио систем противваздушне одбране Гвоздени штит од Израела. Одбрана од Јерменије, са којим је Азербејџан у територијалном спору, само је формално оправдање, јер се ради о малом и сиромашном противнику. Чињеница да је велики добављач енергената Израелу објаснила би могућност лакшег плаћања, које и без тога Азербејџану не представља проблем. Занимљиво је да се нису определили за амерички систем, што указује да Азербејџан себе не види као део система НАТО у изоловању Русије. То значи да не одустаје ни од каспијске сарадње, а тиме ни од идеје евроазијских коридора (кинеског и индијског). То оставља отворено питање да ли је на помолу борба за Црно море, посебно након краха ISIS у Сирији и Ираку те цепања јединства арапских држава Залива, или ће бити привремено одложена дестабилизовањем држава у источној Азији.
Једно се чини извесним: евентуална евроазијска интеграција представљала би крај НАТО. До тада, Србија би требало да развија саобраћај Дунавом и лучке капацитете, као и везану инфраструктуру и омогући трговину преко Дунава и Црног мора, коју нам нико не може забранити. Без тржишта тешко ће бити опстати као стабилна политичка заједница, како под јармом неолиберализма тако и у оквиру евентуалне евроазијске интеграције.
Извор: Мирослав Стевановић / СТАНДАРД
